ПИТАЊЕ ЕКАВСКОГ, ИЈЕКАВСКОГ И ИКАВСКОГ НАРЕЧЈА

ПИТАЊЕ ЕКАВСКОГ, ИЈЕКАВСКОГ И ИКАВСКОГ НАРЕЧЈА
ТАЈНА „ВУКОВЕ РЕФОРМЕ“

VUK1

 

Када се Вук Караџић са Хрватима договорио о стварању тзв. српскохрватског језика, испало је да тај језик има три дијалекта: штокавски, кајкавски и чакавски. Српском делу „српскохрватског“ језика припадао је штокавски, док су Хрвати сматрали да су им својствена сва три дијалекта. До тада се српски језик није посебно означавао штокавским дијалектом, јер се подразумевало да је то исто. Такође, постојао је једнодушан закључак науке да штокавски дијалект не припада Хрватима. Узимање српског језика за свој књижевни језик Хрвати су представили као определење за један од својих дијалеката, дакле, као да су се између штокавског, кајкавског и чакавског дијалекта хрватског језика определили за овај први. Говорили су да жртвују кајкавски и чакавски дијалект јер је штокавски својствен и Србима, па тако наводно показују добру вољу за српскохрватско јединство (језичко и политичко).

Ипак, да су српски и хрватски два посебна језика, доказ је и чињеница што после овакве поделе на дијалекте мора да се изврши још једна: према екавском, ијекавском и икавском говору. Заправо, за српски језик то је једина реална дијалекатска подела. Већински дијалект српског језика увек је био екавски. У прошлости, он је превладавао у државама Немањића, Лазаревића и Бранковића. У новијој историји, екавицом се говорило и говори у областима од Македоније до Војводине, а на западу до Дрине и Славоније. Западни српски крајеви, Босна, Херцеговина, Крајнна и Црна Гора, већином говоре ијекавским дијалектом, а нешто мање икавским. Таква подела важила је и у време Вука Караџића.

По постојању три дијалекта наш језик се не разликује од других: сви европски језици имају више дијалеката, понекад чак међусобно неразумљивих. Оно по чему се српски језик издваја је што су сви други европски народи узели по један свој дијалект за званични, књижевни, док остале настоје да потисну. Тиме се жели избећи могућност да језичка подела доведе до поделе народа. Једино су, дакле, у српском језику остављена три различита дијалекта, да опасно деле народ.

Како је дошло до овога?

Код Италијана, Немаца, Мађара и других народа осниване су посебне академије и научна удружења са циљем успостављања језичког (и народног) јединства. „Где два језика господаре ту не може бити једнодушја. Ово двојство показује два различита народа која су страна једна другом“. писао је 1842. године Николо Томазео. Јединство талијанског језика остварено је тек тада, средином XIX века, мада неки покушаји датирају још од Дантеа Алигијерија (почетак XIV века). Сматра се да су управо Италијани прописали правила којих се после држао цели свет у прављењу језичких стандарда. Реч је, понајпре, о следећа три правила:

(1) у основу књижевног језика ставља се један национални дијалект, (2) за књижевни језик узима се дијалект са централног националног подручја или дијалект којим говори већина становништва, (3) одабрани дијалект обогаћује се језиком најбоље националне књижевности.

Поштујући ове принциие, Италијани су се од 15 својих дијалеката определили за тоскански. Неколико немачких академија определило се за дијалект планинске Немачке, сматрајући да се у њему укрштају сви остали, итд. У српском случају заобиђена су научна удружења. И ово питање било је приватна ствар Вука Караџића и његових бечких ментора, који су прекршили сва три наведена правила. За почетак, Вук Караџић није одабрао само један дијалект, него је оставио сва три, говорећи да је једино важно да се не мешају. Предност је ипак дао ијекавском дијалекту, па су његови наследници покушавали да га наметну осталим говорним подручјима. У томе је предњачио Ђуро Даничић. Као рођени екавац из Војводине, он је прешао на ијекавицу, али он није имао много следбеника. Покушај наметања ијекавице је пропао јер је у српском народу убедљиво превладавао екавски дијалект (као и данас).

Опредељењем за ијекавицу Вук Караџић је прекршио друго правило. По том правилу је, очигледно, морала бити одабрана екавица. Најзад, одабрани дијалект српског језика није обогаћиван језиком најбоље националне књижевности, већ језиком усменог народног стваралаштва. Као што смо видели, усмено народно стваралаштво припада тзв. нижем стилу. Усменим стваралаштвом баве се људи који нису писмени, и чији је језик, самим тим, сиромашнији од оног у писаном стваралаштву. Разлика није мала. Вуков „Рјечник“ из 1818. године имао је свега 26.000 речи, док се у стварности богатство српског језика мерило стотинама хиљада речи. Тако, када је реч о трећем правилу, у случају српског језика не можс се говорити о обогаћивању, већ о осиромашивању.

Пред бечким планерима „Вукове реформе“ појавило се, поред осталих, питање избора дијалекта српског језика. У њихове циљеве најбоље се уклапао херцеговачки ијекавски дијалект. Имали су среће да Вук Караџић говори управо њиме. Вукова породица, досељена из Херцеговине у Јадар, тада се још није била уклопила у екавску средину.

Аустријанцима је ијекавски дијалект највише одговарао јер су њиме говорили и католички Срби. Подизањем тог дијалекта на свесрпски ниво практично се брисала језичка разлика између православних и католика, што је олакшавало продор католичке пропаганде. Обрнуто, митрополит Стратимировић, званично задужен за питања реформе српског језика, настојао је да се језичка разлика начини што јачом. Копитар је једном приликом лепо приметио да митрополит прави језичку „брану“ према католичком свету. Јер, када се православни језиком разликују од католика теже ће попустити пред притисцима да промене веру, па после и нацију. Што се католичких Срба тиче, како се српски књижевни језик вековима везивао за цркву, они су одступањем од цркве одступали и од тог језика. Међутим, одступали су само од српског књижевног језика, а не и од српског језика уопште. На темељу српског говорног језика развили су нови српски књижевни језик (језик далматинске и посебно дубровачке књижевности). Дијалект тог језика био је ијекавски.

У време митрополита Стратимировића није постојао основни услов за успостављање језичког јединства, а то је државно јединство српског народа. Тиме је иницијатива прешла у руке непријатељске стране, која је у својој држави контролисала велики број Срба. Најпогоднији за рушење „бране“ њој су били католички Срби. До тога доба њихов језик (у Далмацији, Дубровнику, Боки, Босни и другим крајевима) наука је сматрала српским. Ствар се мења са идејом да Хрвати узму српски језик. За књижевни језик Хрвата илири 1836. године проглашавају ијекавско наречје штокавског дијалекта. Наглашено је: херцеговачко наречје, дакле Вуково. У Договору Вука Караџића са Хрватима 14 година касније то наречје ће се назвати „јужним“.

Потписивањем Књижевног договора 1850. године Вук Караџић је запечатио судбину католичких Срба. Био је то чин са стварним последицама, док је његово присвајање Хрвата у чланку „Срби сви и свуда“, као и одрицање од католичких Срба у чланку „Хрвати и Срби“, само формалност. Књижевним договором Аустрија је постигла не само да православни и католички Срби говоре једним језиком, него још и више: да једним језиком говоре два различита народа. „Брана“ митрополита С’гратимировића проваљена је снажније него што се у почетку мислило. Ијекавски дијалект говорио се на просторима између српског и хрватског националног језгра. Његовим озваничењем и стављањем на латиницу, Аустрија је сада, преко Хрвата, нападала на широки а небрањени српски бок, од Приморја, преко Херцеговине и Босне, до Мађарске. Штавише, падом језичке баријере отворила се могућност за јуриш све до Тимока. Да су Хрвати узели језик који је уистину био њихов, и да су Срби успели да одбране свој језик, све то не би било могуће.

Вук Караџић је једно време са ијекавице прешао на већинску екавицу. Ијекавице се поново прихватио баш 1836, даклс исте године када је узимају Хрвати. Његово враћање ијекавици је зато политичке природе, што се види из образложења које је дао том приликом:

„И прије сам говорио да не мрзим ни на једно наречје нашега језика, само мислим, да их не треба мијешати и пишући ријечи ни по какоме градити још некако ново, којега у народу нема никако. А кад бисмо се договарали, које би нарјечје било најприличније да га у писању књига сви примимо, ја бих рекао ово јужно: оно од запада у Сријему допире до Вуковара и уз Дунаво готово до Будима, а од југа у Србији готово до Биограда; осим тога главнога узрока могу се још споменути и ови: 1) да су готово све наше народне пјесме у њему постале; 2) да се ни у једноме другом нарјечију гдјекоје ријечи различнога значења словима не могу разликовати, као н.пр. сједим и сиједим; 3) оно је најближе и Славенском нарјечију, од којега многи вичу да се не треба удаљавати, и 4) оно је наријечије и Дубровачкијех списатеља, и тако се само чрез њега можемо ујединити с нашом браћом Римскога закона, која с радошћу нама руке пружају: ми сви ваља да се трудимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Славенскима а од Славенскијех Латинскима, пак ћемо онда (и само онда) бити један народ и имати једну књижевност, као н.п. Нијемци закона Римскога и Луторанскога…“

У првом свом аргументу Вук је, очито, претерао. По његовом опису испада да се ијекавски говорило у скоро свим српским земљама: гледано са запада до Дунава, и гледано са југа до Београда. Већ смо рекли да није било тако. Јужно од Београда говорило се екавским дијалектом, сем на острвцима која су чинили досељеници још неуклопљени у екавску средину. Распоред дијалекатских подручја био је приближно исти као данас. Вук Караџић је сигурно знао да екавица убедљиво превладава, чему може бити доказ и његов прелазак на то наречје. Ијекавици се вратио тек када је отпочела реализација бечког плана са илирским покретом.

Најинтересантнија је, међутим, Вукова тврдња да су готово све народне песме „постале“ на ијекавици. То сигурно не може бити тачно, јер ако је далеко већи број Срба говорио екавским дијалектом, онда је и највише народних песама морало бити на екавици. Тачно је само једно: готово све народне песме које је Вук сакупио објављене су ијекавским дијалектом. Ово може имати више узрока. Пре свега, може бити да је песме записивао како му је лакше, тј. на дијалекту којим је и сам говорио. Друго, можда му је далековиди Копитар још 1814. године рекао да српске народне песме треба штампати на ијекавици!. Треће, можда су и по питању дијалеката Вук и Копитар правили селекцију. дајући предност ијекавским песмама.

Рекли бисмо да стоје сва три разлога. Први, јер Вук Краџић није био савестан ни по много крупнијим питањима. да би посебно обраћао пажњу на једно или два слова. Други, јер још у првим годинама ангажовања Вука Караџића

Копитар пише претпостављенима о рушењу језичке “бране“ коју митрополит Стратимировић настоји да одржи према католицима. Циљ „Вукове реформе“ био је да се језик православннх изједначи са језиком католика. Како су православни говорили на оба дијалекта, екавском и ијекавском, а католици само на ијекавици, то произилази да је овај други требало ширити према истоку. Ваља напоменути да су и први пут, у време барока, католици објављивали српске народне песме на ијекавском дијалекту. Најзад, када је о селекцији реч, видели смо да Вук и Копитар нису објављивали народно стваралаштво о Светом Сави, што наводи на закључак да су се, можда, бавили кривотворењем на још неком пољу, па и на дијалекатском. Народно стваралаштво о Светом Сави сакупљали су на међи XIX г. XX века сарајевска „Босанска вила“ и новосадска „Матица српска“. „Босанска вила“ је те песме, приповетке и приче објављивала на ијекавском, а „Матица српска“ на екавском дијалекту.

Аргумент који је Вук Караџић навео под бројем два није битан, а онај под три није тачан. Заправо, читаво ово образложење он је написао због тачке четири; све пре ње служи само за одвраћање пажње. Тачка четири, најобимнија и са Вуковим подвлачењем кључних места, оних о уједињењу са Хрватима, недвосмислсно сведочи о поразу науке при избору дијалекта за српски књижевни језик. Те, 1836. године, Аустрија је отпочела са планом асимилације дела српског народа преко Хрвата. У исто време у Загребу Хрвати проглашавају српски језик ијекавског наречја за свој књижевни језик, а у Бечу Вук Караџић оставља екавицу и проглашава ијекавицу за прво наречје српског књижевног језика. Рекли су му, и он је написао, да се само тако „можемо ујединити са нашом браћом Римскога закона’ (јасно је да је реч о Хрватима), који „с радошћу нама руке пружају“. А заправо, крађа српског језика била је само начин да се присвоји део српског народа и српских територија.

Питање дијалеката српског језика поново је покренуто тек поткрај 1993. године. Вођство западних Срба, ијекаваца, на челу са др Радованом Караџићем, прокламовало је тада опредељење за екавски дијалект. Било је то време, као и сада док пишемо ове редове, у коме су српски непријатељи покушавали да коначно униште прекодринске Србе. Зато се код њих инстинктивно појачала тежња ка учвршћивању веза са матицом. „Намјерни смо да престанемо бити босански Срби и да постанемо само Срби“, рекао је др Караџић. У листу „Јавност“, гласилу Републике Српске, он је опредељење за екавицу образложио потребом да и Срби, као и други европски народи, имају један књижевно-језички стандард. Подсећајући да је и Иво Андрић прешао на екавицу, др Радован Караџић наглашава потребу „интеграције српског народа и стварања нације“. Дотакао се и забране екавице у овим крајевима, у време комунизма:

„Властодршцима је однекуд било веома важно да се екавица не прелива у Босну преко Дрине. Да им је било стало да се демаркирају према Србима, они би босанске Србе охрабривали на екавицу, а не би ауторске текстове Новице Петковића и других ијекавизирали. Силина којом су се супротстављали екавици сама по себи говори да је она за њих била опасна. Од раних 60-тих година готово сви српски пјесници у БиХ писали су, готово све, пјесме екавицом, а властодршци су тада и забрањивали и обесхрабривали екавицу у Босни“.

Очито је да се преко ијекавице тежило одвајању прекодринских Срба од матице, да би се временом, као некада католички Срби, претопили у други народ (говорило се о „бошњачком језику“ и „бошњачкој нацији“, и сл). Зато је потез Републике Српске мудар и веома значајан. Међутим, десило се да су готово сви лингвисти са екавског подручја, из Београда, устали против њене одлуке. То је свакако историјски преседан. Обично су већинска говорна подручја имала муку да наметну свој дијалект мањинским говорним групама; понекад се због тога и ратовало. Није нам познато да се икада већинско подручје противило добровољном узимању његовог дијалекта, па и овај пример показује до које мере српска лингвистика стоји на нездравим темељима. Ево неколико наслова из београдске штампе, којима је „на нож“ дочекана одлука Републике Српске:

„Политичко нормирање језика“ (др Иван Клајн); „Још једна заблуда у низу“ (мр Васа Павковић); „Опасне игре“ (Мирјана Радојичић); „Етничко чишћење језика“ (Ранко Бугарски); „Да ли се језик може прописати декретом?“ (др Егон Фекете)… Професор Филолошког факултета у Београду, др Милорад Дешић, дао је следећу невероватну изјаву: „Српском језику су потребна оба изговора, као човеку руке: ако остане без једне он је инвалид, тако је и језик осиромашен и обогаљен без једног изговора“!

Међу осталима, огласио се и академик Милорад Екмечић:

„Кад је Вук Караџић стандардизовао српски књижевни језик он је у томе у длаку ишао истим оним путем којим су раније ишли развијени европски народи. Држао се правила да треба изабрати дијалекат у средини националног територија и обогатити га језиком најбоље књижевности. Као што су у Италији оба та улога нађена у Тоскани, тако их је и Караџић нашао у Херцеговини. Тамо је био средњи говор, а епске песме на ијекавском херцеговачком су тада сматране, по свој прилици до данас и остале, најбољи примерци народне књижевности“.

Разумљиво је што академик Екмечић епске песме сматра нечим најбољим у нашој књижевности. Од њих је направљен мит, док је писано стваралаштво ранијих векова остало готово потпуно непознато. Примера ради, тек ове, 1994. године, после више од једног века објављено је друго издање епохалног дела Симе Милутиновића Сарајлије „Србијанка“. Ту књигу је преко својих веза забрањивао лично Вук Караџић, јер је била написана старим српским књижевним језиком и правописом. Вукови наследници следили су овај пример, па је због својеврсне забране многих вредних дела, од Светог Саве до Симе Милутиновнћа, српски народ духовно осакаћен. Зато чак и један академик такво осиромашење духа и језика назива „обогаћивањем“. Међутим, на први поглед није јасно зашто он Херцеговину сматра српском средишном националном територијом, када је већ овлашан поглед на географску карту довољан за закључак да је реч о граничној српској земљи према западу? Зато што Милорад Екмечић и овде следи традицију Вука Караџића. Наиме, Херцеговина није у средини Србије, али јесте у средини Југославије! Екмечић најпре подсећа да је ијекавица била симбол „српскохрватске и југословенске народне интеграције“, жалећи што је изневерила у тој улози. Затим додаје да ће таква интеграција у будућности бити спроведена уз помоћ екавице и латиничног писма:

„Сасвим је вероватно да ће некад убудуће, кад стане хук данашњег клања, југословенски простор бити организован екавским српским говором и латинским алфабетом. Југословени се не морају ујединити у једној држави, али ће се једним језиком морати споразумевати. Скерлићеве претпоставке од пре 1914. ће тако на крају победити“.

И академик Екмечић је, попут многих других, дословно схватио (не)дело Вука Караџића, првог Југословена међу Србима. „Вукова реформа“ није се тицала само језика, већ и тако крупног питања као што је самоукидање српског народа. Према југословенском пројекту, Срби као народ треба да нестану и да се претворе у нову, посебну нацију, у Југословене. Писмо Југословена је латиница, језик је југословенски, а црква унијатска и католичка.

Најзад, нашу пажњу посебно је привукло реаговање академика Павла Ивића. Као први српски, тј. “српскохрватски“ лингвиста, он је критикован на више места у овом нашем раду. Видели смо, вуковска лингвистика је готово све окренула наглавачке, па је логично да у томе предњачи њена водећа личност. Али, овога пута није било тако. На наше изненађење, академик Ивић је објавио чланак „Вук је направио грешку“. У том чланку он одступа од досадашњих уобичајених ставова, износећи тезе веома сличне онима које смо ми изнели на претходним страницама. Ево његових речи:

„Нови заједнички књижевни језик (ијекавски) успешно је ујединио католике у хрватску нацију и, баш зато што је био на вуковским основама и као такав ближи просечном српском народном говору него хрватском, побољшао је политичке шансе Хрвата у пределима где су се њихови интереси укрштали са српским, поред осталог у Босни и у Дубровнику. Уз то је усвајање књижевног језика блиског Србима у Хрватској отклонило опасност да они на подлози језичке посебности изграде своју културну аутономију.

Тако је створена чудна асиметрија, на штету Срба: ијекавски књижевни језик код Хрвата, муслимана, и у западној грани српског народа, а екавица код осталих Срба. То је дало повода да хрватски националисти, међу њима и неки од најистакнутијих хрватских лингвиста, почну говорити како је ијекавица хрватска, а екавица српска, својатајући тимс све оне који се служе ијекавским књижевним изговором…

…Ако би уопште било изгледа да Хрвати одмаме на своју страну западне Србе, они би то лакше могли остварити ако ове од других Срба и даље буде одвајао ијекавски стандардни језик“.

Овим чланком Павле Ивић је показао да су му добро позната многа питања српског језика и културе, што се никако не би могло закључити на основу његовог досадашњег рада. Ту прекретницу он означава посредним признањем да је српска наука о језику до сада лажима чувала „језичко јединство са Хрватима и муслиманима“:

„Раскинуто је, не нашом вољом, језичко јединство са Хрватима и муслиманима, те је тиме отпала потреба за језичком политиком која чува то јединство, а истовремено се актуелизовало питање језичког јединства међу самим Србима“.

Ивићеве речи потврђују да су због југословенства Срби стално давали уступке Хрватима, запостављајући интересе свог народа:

„До јуче су напори српских лингвиста били усредсређени на то да се не чини ништа што би нарушило ионако крхко оквирно јединство српскохрватског књижевног језика. Мотиви су у почетку били веровање у братство међу народима овог поднебља и свест о цивилизацијским и практичним предностима ширег културног тржишта…“

Од одласка Вука Караџића у Беч, па све до наших дана, читава српска језичка, па делом и културна политика, вођена је погрешно, заправо трагично. Било би добро да савремени носиоци тих политика, попут Павла Ивића, признају заблуде и врате се српском светосавском путу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s