ВУК КАРАЏИЋ И ЛАТИНИЦА

ВУК КАРАЏИЋ И ЛАТИНИЦА

VUK2

Вук Караџић је увео латиницу међу Србе на два начина. Најпре је то било увођење латиничног слова „ј“ у српску азбуку, уз измену облика свих ћириличних слова тако да су сада сличнија латиници него старој српској ћирилици. Касније, половином XIX века, „Вуковом реформом“ је комплетна хрватска латиница проглашена за српско писмо, тада друго по значају.

Ћирилица је од давнина била одлика православне, а латиница католичке цркве. Зато је латиничење Срба било једно од основних средстава Аустрије на путу ка остварењу коначног циља. Копитар још 1814. године, у приказу Вукове „Писменице“, није остављао дилему по том питању. „Једно ‘ј’ је апсолутно нужно“, рекао је. Јавно, у текстовима попут овог, увођење латиничног слова у српску азбуку правдао је правописним разлозима. Али тајно, у извештају „Високославном ц. кр. дворском полицијском цензорском звању“ од 12. фебруара 1822. године, проговориће истину:

„‘Рјечник’ (‘Српски рјечник’ из 1818) треба дефинитивно да утврди (српску) ортографију тако да може издржати испит пред критичарима и, истовремено, пред аустријским патриотом, који преко ње жели да олакша себи прелаз на латинични алфабет. Пре свега због Вука, који је – као паметна глава – морао да упозна преимућства те ортографије: тај аустријски патриота био сам ја“. Ипак, овакве аустријске намере нису могле остати тајна.

Примера ради, очувана је преписка између владара две српске државе тога доба, кнеза Милоша Обреновића и владике Петра II Петровића Његоша. Милош је писао Његошу 20. октобра 1836. године:

„Има једна рђава секта, вуковска названа, која дебело ‘јер’ изоставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, а ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем дебелог ‘јер’ и увођењем некаквог ‘ј’ одводи од православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите да не дође до нечастивих ушију.) Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Г. Митрополитом Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши“.

Његош се у одговору сложио да су Вукова „правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатни црковно словенски књига нашег вјероисповеданија“. Вука није обавестио о овој преписци са кнезом Милошем, и до краја се држао старе српске азбуке.

По овом питању изјасниће се многи Вукови противници. Сима Милутиновић је Копитареву и Вукову азбуку назвао „чудном смесом“, ни словенском ни латинском, Јован Хаџић „бескорисним јотовским правописањем“ и „копитаро-вуковским системом“, док ће Јован Михајловић све рећи већ у наслову своје књиге: „Одбрана језика српског од изопачавања и простачења његовог и ћирилице од латинице“.

У борби против латиничења српске азбуке највише се помињало слово „ј“, али само као симбол, јер је било јасно да једно слово не може да промени карактер читаве азбуке. Карактер се вишс мењао изменом облика ћириличних слова у „копитаро-вуковском систему“. То лепо примећује Миодраг Поповић у књизи „Јота“:

“Већ на први поглед, Вуково писмо од тридесет слова ближе је српскохрватској латиници од 26 простих графија неголи црквеној ћирилици од 48 графичких знакова“.

И заиста, Поповић приказује једно поред другог три писма: стару српску ћирилицу, Вукову ћирилицу и „српско-хрватску“ латиницу. Вукова слова су обликом далеко сличнија латиници него српској ћирилици, јер су „српскословенске графеме код Вука узете у обради, која их знатно удаљује од првобитног лика“. С друге стране, насупрот старој азбуци, Вукова азбука има близу 50 посто слова истих као и латиница.

Данас се мало зна да се Вук бавио и реформом латинице, односно, како је говорио, правописа „јужнијех Словена Римскога закона“. Латиницу је по чешким узорима претходно реформисао Људевит Гај, али се настало писмо, тзв. гајевица, Вуку није свидело. Зато је он израдио нову латиницу, али су је Хрвати одбили. Одбијање је образложио Илирац Вјекослав Бабукић:

„Што се писменах нових тиче, које намеравате ковати, ја мислим, да би то сувишно и неспретно било; јер би се тиме обличје латинских, или боље рекућ западно-еуропејских писменах пореметило и нагрдило. Нека остане код нас римокатоликах као што јест сада“.

Овакав одговор Илираца може бити још један доказ да Вук Караџић није разумео додељену му улогу. Он је требао да послужи само за рушење српске традиције у корист приближавања католичком свету. Сви његови реформаторски потези били су, на овај или онај начин, вођени из Беча. Али он то није осећао, него се уживео у улогу самосталног реформатора. Његов самосталан реформаторски потез морао је да пропадне јер је одступао од чврсто постављених аустријских циљева, према којима се никако није смело мењати „обличје латинских“, већ само православних слова.

Као ново хрватско писмо није прихваћена ни гајевица у првобитном облику. Она је нешто модификована, па су тако Илирци усвојили латиницу какву познајемо данас. Вук је ипак био задовољан. Тражио је упореду употребу ћирилице и латинице, сматрајући латиницу другим српским писмом. Он је први признао да је српски књижевни језик који су Хрвати украли од Срба хрватски језик. Прецизније, сматрао је да је то и хрватски језик, односно да је реч о заједничком, српскохрватском језику, па тако и о заједничким писмима, ћирилици и латиници. Једино му је било жао што није успео да наметне – тако је бар он сматрао -једно писмо, као што је „наметнуо“ један језик. Јер, сматрао је, није практично да се у једном језику користе два писма. Надао се да ће то временом бити исправљено, и да ће од два писма на крају остати једно. Које једио, може се наслутити из једног текста његовог пријатеља Игњата Брлића, католика из Славонског Брода (Брлић је себе сматрао Славонцем, Вук га је називао Шокцем, док га данас сматрају Хрватом; по говору је био штокавац).

„Шта нас уздржава да се не сагласимо један и исти језик и једном истом азбуком писати? Србо-Илири треба да попусте нешто од ћирилице, а илирски католици нешто од латинске азбуке, и да се обе партије братски сједине у од Вука истављеној средини“, писао је Брлић.

Он је ћирилицом називао стару српску азбуку, док је Вукову азбуку сматрао средином између српске ћирилице и латинице. Као што смо малочас показали, то је заиста тачно. Посматрањем три писма, српске ћирилице, Вукове ћирилице и хрватске латинице, јасно се види да је „Вуковом реформом“ српска азбука доведена на пола пута до латинице. То је резултат оне измене аустријског плана: пошто нашим прецима нису успели да наметну латиницу одједном, присилно, одлучили су се за превару и заобилазне путеве.

Дакле, једно писмо које је Вук желео да наметне Србима и Хрватима, уз један језик, била је његова ћирилица. Због тактике бечког двора о постепеном латиничењу Срба испало је да је у тој ћирилици садржано педесет процената српског одрицања од свог писма, али и исто толико хрватског одрицања од латинице. Међутим, Хрвати су сматрали да су српска одрицања српска ствар: они су желели своје латинско писмо. Зато је Вук Караџић и даље попуштао, па је остало да до неке следеће прилике Копитарева и Вукова ћирилица за Србе буде прво, а хрватска латиница друго писмо. Обрнуто, Хрватима је њихова латиница требала да буде прво, а Копитарева и Вукова ћирилица друго писмо.

Али ни то није испоштовано. Срби су заиста користили хрватску латиницу као друго писмо, док су Хрвати запостављали већ напола латинизовану ћирилицу. Договорене пропорције у коришћењу два писма практично никада није: било. Уместо ње, Срби су све више користили хрватску латиницу науштрб реформисане ћирилице. Данас, 150 година касније, хрватска латиница је за мало постала званично писмо у Србији. Путем потпуног напуштања ћирилице први је кренуо управо Вук Караџић. Испод Бечког договора са Хрватима 1850. године и он и Ђуро Даничић потписали су се хрватском латиницом. Са својим хрватским пријатељима дописивали су се на том писму. Отада је остао обичај да штампане ствари намењене заједничком тржишту, нарочито касније у заједничкој држави, Југославији, мора-ју бити па хрватској латиници.

Тајне „Вукове реформе“, Милослав Самарџић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s