Католички Срби

КАТОЛИЧКИ СРБИ

dubrovnik

Нису, међутим, сви Срби католици претходно били православни. О томе је писао истакнути католички Србин Лујо Бакотић (1867-1941), у својој књизи “Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до Уједињења“. Његов полазни став је следећи:

„У чисто народном погледу ми смо водили рачуна о чињеници да су Срби били Срби и још пре него су примили хришћанску веру“.

Прво српско хришћанство било је заједничко. Међу Србима у Далмацији и Приморју доцније је превладао католицизам, а међу осталима православље. И Немања, који је рођен почетком XII века у Рибници, на месту данашње Подгорице, најпре је крштен у католичкој цркви. Његовог сина, краља Стефана Првовенчаног, крунисао је римски папа 1217. године. У тим српским крајевима, Боки, Зети и Захумљу, православље је учврстио Свети Сава. Он је према западу истурио две епископије Српске православне цркве, са седиштима на Превлаци и у Стону.

Ипак, један део Срба у Јужном Јадрану никада није прихватио православље. Те области су касније насељавали и Срби из православног залеђа. У извесном броју, они су у новој средини примали католичку веру, али су Србима католицима са Јадранског мора донели само нашем народу својствен обичај – крсну славу. Ови католички Срби дуго нису истицали своју националност. Од Романа су се разликовали језиком, који су обично називали „нашким“, а често и српскпм, док су за себе говорили да су Словени. Али они се никада нису одрицали српства, а како добрим делом нису мењали веру, то је код њих изостао осећај да су икада издали свој народ. Зато је било природно када су у XIX веку, веку национализма, дотадашњи безлични католички Словени са Јадрана без подстицаја са стране прихватили српско име.

„Српство Јужног Јадрана није представљало националну преоријентацију већ само националну афирмацију, као плод националног освешћења, ‘долажења себи’. Католичко српство Јужног Јадрана није етнички куриозум, како су га многи схватили, већ само крајњи плод, резултат процеса националног формирања, стављања тачке на тај процес и гласно исповедање националног Вјерују“, пише Лазо М. Костић.

Костић разликује организован католички српски национални покрет настао у прошлом веку, од појединачних, па и масовних, националних манифестација Срба католика, којих је било одувек. У архивама Ватикана има доказа да је католичко српство старо вековима. Осорски бискуп Матија Караман (1700-1771) писао је Римској конгрегацији за пропаганду 1744. године да се у Млетачкој републици, у Далмацији, „налази известан број Срба католика, који би хтели за епископа Србина католичке вере“.

За Србе католике старих времена знао је и Његош. Он је писао о „архимандриту барском Дебељи“, који је живео у XVIII веку. У ствари Дебеља је био католички опат, што је чин једнак православном архимандриту. Његош је међу католицима у Котору имао пријатеља, којима је 1833. године посветио песму „Србин Србима на части захваљује“. Песмом им се захвалио што су му помогли око пута у Русију. О томе је 1902. године у „Бранковом колу“ писао Бокељ, Марко Цар, такође католички Србин:

„За владику Рада и његове пријатељске везе са бокељским Србима католичке вјере, веома је значајна једна пјесма из Пустињака Цетињског под натписом Србин Србима на части захваљује, у којој црногорски господар описује своје гостовање код конта Јосифа Ивановића, Србина католика из Доброте, који г. 1833 дође нарочито у Котор са своја два синовца да Владику Рада (који се у тај мах спремао да путује у Русију) позове себи у госте и одвезе лађом у свој добровски спахилук“.

Цар затим подсећа да истицање националности овим католицима никада није доносило користи, напротив:

„Породица Конта Ивановића, којој је она пјесма била намјењена, припада и данас католичкој вјероисповједи, што њеним члановима опет не смета да често ‘србствују’, као прави људи и бокељски старосједиоци. Нажалост, њихово је србовање, као уопште србовање бокељских католика, постало данас веома тешко и до зла Бога зазорно у очима оних који се вјером служе да њоме постигну одређене политичке сврхе. Као данас у Боки Которској, и у Дубровнику кад католик има срца да се призна за Србина, тај се као грађанин излаже многим неприликама и ступа у отворену борбу са свештеницима своје вјероисповједи, који су сви безмало ревни браниоци антисрпске пропаганде која се тамо тјера“.

Када је 1878. године Црна Гора удвостручила своју територију, у њеним границама нашло се и пет и по хиљада Срба католика. Црногорска влада је одмах ступила у акцију да их одржи за српство, па је кнез Никола успео да склопи повољан Конкордат са Ватиканом. Тим уговором је католичким Србима црногорске Кнежевине дозвољена употреба „словенског“ језика при богослужењу, као и одржавање предавања на српском језику и ћирилици. Посебним успехом сматрана је измена имена Завода Светог Јеронима у Риму. Од хрватског, то је постао илирски завод. По овом последњем питању Црна Гора сс заправо само прикључила ранијим захтевима католичких Срба Далмације, Дубровника и Боке. Зашто је Ватикан попустио, видимо из једне студије маркиза Машангласа, папиног тајног коморника, објављене у Риму 1902. године: Света Столица се радовала што је тиме установљено „католичко српство“ (serbisme catholique).

Ипак, Бока је одувек већином била православна, па покрет Срба католика овде није био толико карактеристичан као у Дубровнику. Описујући границе покрета, и Лујо Бакотић посебно истиче Дубровник:

„Једна особита далматинска појава су Срби католичке верес. Било је, и има данас покоји Србин католик и у Босни и Херцеговини, али су ретки. Код нас у Далмацији су у доста великом броју. Већином су интелектуалци, али међу њима има и радника и сељака. Има их свуда по Далмацији: у Книну, Сињу, Имотском, Макарској, Шибенику, Сплиту, у Каштелама, на острвима, али их највише има у Дубровнику и у околини дубровачкој“.

Први странац који је написао историју Дубровника био је Немац Јохан Кристијан фон Енгел, један од највећих европских историчара с почетка прошлог века. Његову „Историју Дубровника“ касније је превео и допунио истакнути припадник српског покрета у Дубровнику, католички свештеник и прелат Иван Стојановић. Према Енгелу, име Дубровник потиче „од суседних Травунаца и Срба, који су га дали због Дубраве (тј. боровине, борове шуме), па се тако и данас град зове у словенском језику“.

Први становници Дубровника били су римско-италијанске крви. До XI века у граду се и даље говорило чистим италијанским језиком, али отада се бележи јак прилив „српско-словенских досељеника“, како их назива Енгел. Њих је било и раније, још од 850. године, само не у тако великом броју. Временом је настала једна мешавина „италијанског и словенског језика, каква се и данас у Дубровнику среће“. Ипак, „дубровачко-словенски дијалект је и сад још најближе сродан са српским, као што је г. Добровски у мојој ‘Историји Угарске државе’ приметио“, закључује Енгел.

Питањем језика Дубровчана бавили су се истакнути научници прошлог века, међу којима и Чех Шафарик, Хрват Јагић, Словенац Миклошић и Конављанин Милан Решетар. Општи закључак је да је језик Дубровчана српски, а да се за „чакавштину није никад ни знало у Дубровнику, него да су само писали тако да буду у сагласју књижевном с осталим далматинским списатељима“. У глобалу, Дубровчани су до краја XV века писали на латинском, а отада на српском. Када су Французи 1806. године освојили град, њихов маршал Лористон дао је проглас на француском, италијанском и српском језику. (Занимљиво је подсећање Милана Решетара, који је дуго био професор славистике на Бечком универзитету, а после Првог светског рата и у Загребу, да је „од свих државних творевина на српском пределу само Дубровачка република издржала турску поплаву“.)

srbi kat

Срби католицп из других области у политичком и националном смислу деловали су удружено са својим православним сународницима, док се у Дубровнику развио посебан покрет католичких Срба, јер ту православних готово да и није било. Међу удружењима, истицала се „Српска Дубровачка академска омладина“. Њене чланове је на студијама у Бечу запазио и Владимир Ћоровић, овако их описавши једном приликом: „Срби католици са Јужног Приморја били су најексклузивнији Срби међу академском омладином Беча“. Због тога су их Хрвати „особито објеђивали“.

Поред „Српске Дубровачке академске омладине“, у Дубровнику су још постојали Соколска организација „Душан Силни“, Српско пјевачко друштво „Слога“, музичко друштво „Грађанска“, итд. Њихов циљ је био „да увек буду спремни и Српство да афирмишу“.

Од 1892. до почетка Првог светског рата излазио је недељни лист „Дубровник“, мешовито на ћирилици и латиници. Од 1878. до 1884. излазио је „лист за књигу, уметност и обртност“ под називом „Словинац“; главе су му дошли утицајни католички свештеници. Од 1902. до 1908. излазио је два пута месечно „Срђ“, такође на оба писма, о коме је Милан Решетар у „Народној енциклопедији Срба, Хрвата и Словенаца“ писао:

„‘Срђ’ је био орган српских и националистичких кругова у Далмацији, па како је 1908. избацио првих пет бројева као споменицу о паду Дубровачке републике 31. јануара 1808, то се после анексије Босне и Херцеговине није више могло ни помишљати да се даље издаје“.

Од 1907. до 1912. у Дубровнику је двомесечно излазио (на оба писма) „лист за просвету и привреду“ „Српска Зора“. Излазио је и популаран календар „Дубровник“, итд.

Године 1909. у Дубровнику је основана „Матица Српска“, која је до 1914. издала 16 књига. Подсећајући да је и „некада Дубровник био средиште српске књиге“, Марко Цар је тим поводом рекао да је оснивач „Матице Српске“, православац Константин Вучковић, и Дубровник називао Српском Атином. Вучковић је „Матици’ завештао огромно богатство, али су га Аустроугари 1914. године силом узели, па тада она престаје са радом.

Пре „Матице Српске“, у Дубровнику је 1902. године основано Просветно-привредно друштво „Српска зора“, „са задатком да се удари здрав темељ сређеном и смишљеном раду на привредном и просветном напретку Срба у Приморју“. Дубровачка „Српска Зора“ припојила се 1923. сарајевској „Просвети“. Током Првог светског рата аустро-угарскс власти су јој забраниле рад, као и удружењу жена Дубровника под називом „Добротворна задруга Српкиња“. Ништа боље није прошла ни „Српска Штампарија“.

На политичкој сцени Дубровчане је представљала Српска странка. Она је деловала на ширем далматинском подручју, а у самом Дубровнику „сачињавали су је у огромној већини Срби католици“, пише Лујо Бакотић. Српска странка је дошла на власт у Дубровнику после победе на општинским изборима 1890. године. Колико нам је познато, то је јединствен случај у нашој историји да једна српска странка освоји власт на неком окупационом подручју, па још истичући своје национално име. Разуме се да су аустријске власти и католичка црква (избори су организовани по куријама) онемогућавали рад дубровачке Српске странке, али она се ипак добро држала. На последњим изборима пред Први светски рат, 1911. године, имала је 15 од укупно 36 општинских већника.

На општем плану, на изборима за Царевинско веће у Бечу и Зсмаљски сабор у Задру, православни и католички Срби заједно су агитовали за своје кандидате, занемарујући разлику у вери. Православни су радо гласали за, примера ради, др Ловра Монтија у Книну или др Рудолфа Сарделића у Боки, и обрнуто. „У агитационим прогласима је увек истицана српска заветна мисао и српски карактер области у питању“, пише Лазо М. Костић.

gundulic

Мање-више отворено, тежња католичких Срба била је уједињење са Србијом. Дубровчани су се радо сећали и често цитирали једног од својих највећих песника, Ивана Гундулића, који је једном приликом написао да ће „зора и спас доћи са истока“. Званична Србија имала је неких планова о присаједињењу Дубровника, али се на том питању није озбиљније радило. Озбиљне намере имао је, међутим, бечки двор. Иронијом историје, присаједињење Дубровника и Боке Хрватској први пут су тражили баш Срби. Било је то 1848. године, па се присаједињење односило на оквире аустроугарске државе. У то време постојали су добри односи између српских власти и хрватског бана Јелачића. Када је 1848. године основана Српска Војводина, њени први људи ступили су у преговоре са Хрватском о формирању неке врсте конфедерације. У том случају Далмација би се нашла у оквиру уже Аустрије, директно подређена Бечу. Далматински Срби осетили су опасност од такве изолованости, па је један њихов број тражио да се и Далмација прикључи Хрватској, како би на тај начин посредно чинила целину са једном српском јединицом (Војводином). Носилац идеје био је Матија Бан, католички Србин из Дубровника. Њега је у Београду српска влада лепо примила, и лично Илија Гарашанин га је послао да утиче на Бокеље и Дубровчане да прихвате предлог бана Јелачића за сједињење ових крајева са Хрватском. Предлог је подржао и црногорски владика Петар II Петровић Његош, пославши посебан позив приморским Србима.

Међутим, они нису хтели у Хрватску ни на наговор водећих људи две тадашње српске државе. Исте године, 13. јула, у дворишту католичког манастира, готово искључиво католичког места Прчањ, одржан је скуп око 400 највиђенијих Бокеља. Са скупа је послато писмо Хрватско-славонском сабору у Загреб и владици Његошу на Цетиње.  Предлог о прикључењу Хрватској је одбијен, с образложењем да „окружје бококоторско припада по положају, по историји, по језику, и по племену већег броја словенској–српској народности“. (Под „већим бројем“ подразумева се они који нису Италијани.) Оба писма написана су на ћирилици.

Сенатор и посланик Дубровачке републике у Паризу, Антонио Сорга, направио је још раније, 1839. године, план о уједињењу Дубровника са Боком Которском, Црном Гором и Србијом. Такав пројекат поднео је Бечком конгресу, али га овај није ни ставио на дневни ред. Предлог бана Јелачића из 1848. године званично је одбио представник Дубровника са специјалним мандатом на Конгресу аустријских Словена у Прагу 1848. године, властелин Никша Ђурђевић. Он је изнео предлог да се најпре Дубровник „у својим границама као особити члан узима“, па тек „као такав“ може да ступа „у савез с Далмацијом, Хрватском, Славонијом и Војводином Српском“.

Дубровчани су се заправо бојали заједнице са Хрватима. О томе је, између осталих, писао један немачки путописац у часопису „Иностранство“, средином прошлог века:

            „Дубровник је најсловенскији у целој Далмацији, али се ничега тако не боји као од спајања са Хрватима, које држи за сурове, док је Дубровник заиста веома образовано место“.

Слично је 1851. године писао и Јохан Фердинанд Наигебаур, такође Немац:

„Често је писац чуо ове речи: ми ћемо рађе да имамо везе са Италијанима или образованим Немцима него са Хрватима, и често су навођени велики научници који су се

пре више векова јављали код Илираца, нарочито у Дубровнику, док су Хрвати тек сада почели да сричу азбуку, при чему су морали да узму у помоћ српски језик“.

Наигебаурово „ми“ осноси се на Србе, јер он у целој књизи „Јужни Словени и њихове земље“ меша српско и илирско име. Тако, наводи да му је један католички свештеник рекао:

„Срби или Илирци су образованији него Хрвати; и њихова књижевност је старија. Они су се увек служили ћирилицом и њоме већ одавно написали и наштампали многе духовне и световне књиге… Већ одавно је Дубровник био словенска Атина, док сад нису у Србији основане српске школе…“

Дубровчани су с одушевљењем дочекали српску војску 13. новембра 1918. године. Дочек је описао Србин католик из северне Далмације, професор Стјепан Роца, у „Алманаху Јадранске страже“ за 1926. годину:

„Старина др Перо Чингрија поздравио је српску војску и захвалио јој на све њезине муке и патње и јунаштва за наше ослобођење. Изразио је своје весеље и одушевљење што је послије толиких тежња и чекања побједоносно сишла на море.

Командант Ђорђевић (Милан, син бившег председника српске Владе Владана Ђорђевића) захвалио се др Чингрији и Дубровчанима, изражавајући своје весеље што је Дубровник опет слободан.

И све се сврстало у силну и непрегледну поворку према Дубровнику. На Бононову, одакле пуца диван поглед на морску пучину, српска се војска устави, војници и официри скину капе, прекрсте се и њихова молитва и уздисај слије се у јединствену хармонију са вјечитом пјесмом пучине. Командант Ђорђевнћ поздрави наше море, наш Јадран, од свакога оспораван, од свакога својатан. Глас се његов, снажан и величанствен, узнио високо и кружио је над тим морем, и тамо негдје у даљини спојио се са шумом валова -глас завјере и заклетве Србинове.

Пред Опћином др Стијепо Кнежевић говорио је српској војсци о данима очекивања и плача, очаја и надања, и о дану у којем се испунио завјет Србинов.

Посланик краља Петра на то је високим гласом, уздигнутим очима, прогласио начела са заставе српске војске: слободу, братство, једнакост, правду, демокрацију…“

Подручје Даламције, па и Дубровник, ујединило се са Краљевином Србијом пре 1. децембра 1918. године. На исти начин Краљевини Србији приступили су и Црна Гора, Војводина, Босна и Херцеговина и Славонија. Онда је тако проширена Краљевина Србија 1. децембра 1918. године прогласила уједињење са Хрватском и Словенијом, и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Можда не заувек, али ипак, како данас ствари стоје, Срби су изгубили Дубровник. Како се то десило, када је, како видимо, развој догађаја текао супротним правцем?

Српски губитак Дубровника десио се из више разлога. Већ смо рекли да су Хрвати средином прошлог века истакли претензије на подручје овог града, па и на Боку Которску, и да су на томе предано радили. Узимањем српског језика за хрватски, они су почели да присвајају не само савремене Србе католике, него и оне из прошлости. И док су Срби тврдили да је Гундулић био српски писац, они су тврдили да је припадао њима. Срби су говорили да је писао на српском, а Хрвати на хрватском језику. Губитак Дубровника убрзало је увођење „српскохрватског језика“. Још и данас се код наших лингвиста може наћи да је, на пример, преписка између деспота Ћурђа Бранковића и Дубровчана у XV веку обављана на „српскохрватском језику“! „Српскохрватским језиком“ Хрвати су уз српски пристанак до пола освојили, како стари, тако и Дубровник свога доба; у другој фази остало им је само да из те кованице избаце придев српски“. Сличног ефекта било је и југословенство уопште: од српског града Дубровник је претворен у „наш“, ‘југословенски“, дакле заједнички, и српски и хрватски;

избацивање придева „српски“ такође је остављено за следећу повољну прилику.

У свему овоме Хрвати су имали велику помоћ аустријских окупационих власти. Њима је одговарало ширење хрватског имена, јер су сматрали да на тај начин повећавају зону сопственог утицаја. О томе је писао барон Леополд Хлумецки, најзначајнији аустријски публициста на међи XIX и XX века. Он је био главни уредник званичне аустријске ревије „Аустријски преглед’ и пријатељ престолонаследника Франца Фердинанда, о коме је 1929. године у Берлину издао монографију. Ту је описао Фердинандову посету Далмацији крајем прошлог века. Престолонаследник је био изненађен хладним и одбојним дочеком“, нарочито у Дубровнику. „Како су ипак лојални Хрвати, а како су сасвим друкчији Срби. Ваш је отац имао право: ја сад знам на кога ћу да се ослањам“, рекао је том приликом барону Леополду.

ferdinand

И без тог накнадног признања јасно је да су аустријске власти, као и Ватикан, смишљено помагале Хрвате на штету Срба. На основу једног чланка из „Аустријског прегледа“, из 1909. године, можемо видети и службени став Беча према Дубровнику. „Не сме се заборавити, да је Дубровник већ годинама жариште великосрпског покрета, који је нарочито захватио градску интелигенцију“, писао је барон Леополд Хлумецки у броју од 15. марта. То је била његова критика књиге једног од најугледнијих аустријских писаца, Хермана Бара, „Далматинско путовање“, у којој има пупо лепих речи за дубровачке Србе.

Међутим, аустријско-хрватска акција није успела да угуши српство Дубровника. Њега је, као и читав покрет католичких Срба, угушила Југославија. Одмах после уједињења 1918. године група угледних Дубровчана отишла је на пријем код краља Александра Карађорђевића у Београд. „Ми смо католички Срби из Дубровника“, рекли су, али их је краљ прекинуо ироничном упадицом: „А ја сам православни Хрват из Београда!“ Несхватљива краљева реакција после се дуго препричавала по Далмацији. Ти људи су се деценијама бескомпромисно борили за очување свог националног имена, и најзад, када им се остварила жеља да се уједине са матицом, у престоници коју су неизмерно волели дочекао их је такав презир. А било је још разлога за мењање осећања према Београду. Сада је то постао сасвим другачији град. Као главни град Краљевине Србије представљао је симбол слободе и демократије, али са настанком Југославије нестало је и слободе и демократије. Хрвати су практично од првог дана тражили отцепљење, подигавши чак један устанак у околини Загреба, па је заједничку државу могла да очува само диктатура. Диктатуру нико не воли, посебно не традиционално слободољубиви Дубровчани.

Највећу реакцију против власти у Београду Дубровчани су показали 1939. године. Ништа их не питајући, београдски политичари су тада прикључили Дубровник Бановини Хрватској. Био је то уступак Хрватима да се спречи њихово отцепљење од Југославије. Бановина Хрватска настала је спајањем Савске и Приморске бановине, и приде јој је припојен Дубровник који је до тада припадао Зетској бановини. Данас се већ сматра да је Дубровник одвајкада хрватски град, али он је то први пут постао управо тог августа 1939. године. И Дубровчани су се опет противили! Није им ишло у главу како неко може да одбије један тако значајан град. Одувек су га сви желели, а он се није дао; сада је он хтео једну државу, али она није хтела њега!

Одмах по проглашењу Бановине Хрватске Дубровчани су овластили једног свог првака да прикладном брошуром искаже свеопшти протест. Намерно или случајно, одабрали су прохрватски оријентисаног др Мелка Чингрију. Исте године он је објавио брошуру „Дубровник и хрватско питање“, и у њој исказао пригушену „ријеч Дубровника“, како пише у уводу.

Чингрија подсећа да је Дубровник 1848. био за сједињење са Хрватском, и то „великим делом“, што, видели смо, није тачно; да је било тако он би се тада и сјединио са Хрватском. Међутим, наставља Чингрија, Дубровчани су сједињење са Хрватском посматрали само „као први корак словинског уједињења, које је њихов Гундулић давно прије у својој души гледао… у увјерењу да само са истока може право коначно ослобођење да дође“ Зато су Дубровчани „према истоку и више настројени ‘, тим пре јер су „поникли из источног дијела нашег народа“.

Када је дуго очекивано ослобођење са истока најзад стигло, Дубровчани су се разочарали. Зашто? Београд није схватио значај овог града, ни изласка на море. Као да је заборавио царински рат којим је Аустроугарска хтела да угуши Србију. Излаз на море спадао је у ред највећих циљева Краљевине Србије с почетка века, и шта се одједном десило? Ево како је то Чингрија, бираним речима, саопштавао:

„Тада нико у Београду не спомену море. У економско-политичком смислу под морем се не мисли на обалу макако лијепа била, већ на слободни свјетски друм, као на плућа на која земље слободно дишу. Треба и природа да своју ријеч рече, да обала буде способна за поморство и трговину са залеђем.

Положај Дубровника као прве отворене луке уз Јадран, и силазиште балканско на море дубровачким друмом преко Гацка и Фоче, а Неретвом за један дио Босне, био је од пресудног утицаја на његову прошлу величину. Природа се промјенила није. Ни красна жала од Бојане до Будве, ни дивни бокешки фјорд, не могу да замјене Дубровник. Нове су му прилике паче вриједност повећале…

Кад се ријеч море није разумјела тамо гдје се је разумјети морала, ако с ништа другог, а оно с успомена на неке царинске ратове, којима се Србија хтела да угуши. Дубровник се је забринуо…“

На крају своје брошуре Чингрија изражава бригу за будућност Дубровника. Каже да је он сада постао „кусур загребачке и београдске политике“, и стрепи „шта ће од ње-га да буде ако забуни збиља успије да га одвоји од залеђа које га је водило и подигло, које му је дало Руђа Бошковића и друге великане што су му глас по свијету пронијели и по којима је свијет још за њега сазнао“.

cingrija

Присаједињење Хрватској Дубровчани су сматрали једном ружном забуном. Они нису били задовољни ни прикључењем Зетској бановини, са седиштем на Цетињу. Изгледа да су најбољим решењем сматрали обнављање Дубровачке републике, која би као таква, посебна целина, улазила у састав Краљевине Србије. Прикључење Зетској бановини примили су са негодовањем, али не превише трагично, сматрајући то бирократским пропустом који се да исправити. Прикључење Хрватској, међутим, било је сасвим друга прича:

„У нашој народној држави, 1939. године, политика одједном тражи да се из обале Јадранског бисера и његова залеђа, на пушкомет од мора, удари граница, граница која и за сада нешто је више него административна’, писао је Чингрија.

Ово су Дубровчани лепо приметили: тада постављена граница између Хрватске и српских земаља била је неприродна и више него административна. Таква ће бити и у комунистичкој Југославији, и таква је све до данашњих дана. Да подсетимо, од 1939. године граница Хрватске иде од Пељешца до Боке Которске, укључујући и Превлаку, на свега неколико километара од мора. Тиме је Дубровник постављен „на крајњој периферији мртвог цријева ‘, како то каже Чипгрија. Одвојен је од природног залеђа, „које га је водило и подигло“, а том залеђу су истовремено одузета „плућа“. Изгубили су град и залеђе, односно и Дубровник и Србија. Чингрију је посебно бринула судбина Дубровника: „Небројени су и неумољиви разлози који би сваки напредак поморства омели и до пропадања довели. Опадање његове луке и круто правило, које данас особито цвијета, да је кошуља преча од капута, први ће се за то побринути“, каже он.

И био је у праву: те, 1939. године, Дубровнику, као вековној поморској и трговинској сили, судбина је запечаћена. Могао је да постане, боље рећи остане, српска и балканска Малта а претворен је у туристичку атракцију. У првом случају би концентрацијом огромне финансијске моћи утицао на развој читавог региона, у другом он у економском смислу скоро да није вредан помена.

Током Другог светског рата Дубровник је дао Дубровачку четничку бригаду. Није имао посебну ни хрватску ни комунистичку јединицу, већ само српску, четничку. О томе је у једном писму „Погледима“ посведочио њен припадник Вељко Бурић, који сада живи у Детроиту (САД). Послао је и ратну фотографију где се, у приморском амбијенту, у српској униформи ишараној реденицима, виде он и Ђорђе Змајић.

Бурић сведочи да је Дубровачка четничка бригада на дан оснивања имала 144 четника, углавном студената и младића, под командом Ивана Свилокоса Нина. У самом граду организација Драже Михаиловића бројала је око 1.200 људи, који су у датом часу требали да се дигну на устанак. Тај час је дошао крајем лета 1944. године, али устанак није успео. Под командом мајора Војислава Лукачевића четници су безуспешно нападали град; оних 1.200 људи није могло да им се придружи пошто су се у Дубровнику налазиле јаке немачке снаге које су се тада повлачиле из Грчке. Дубровачки четници потом су учествовали у нападу на Немце у Требињу. Том приликом их с леђа нападају комунисти, и тако почиње прича карактеристична за крај Другог светског рата у Југославији. Део дубровачких четника, међу којима и Ђорђе Змајић, поверовао је комунистичкој амнестији по окончању борби. Комунисти су их одмах заклали на Бабином куку, и лешеви су им сутрадан пливали по дубровачкој луци.

Дража Михаиловић је планирао да после рата Дубровник постане слободна лука са специјалним статусом. Овако, 1945. је настављена изолација овог града, започета шест година раније.

Најзад, има још један посебан фактор који је допринео пропадању Дубровника. То је изумирање дубровачке властеле. Када су 1806. године Наполеонови војници окупирали Дубровачку републику, властела се заклела да се неће женити и удавати да не би рађала децу робове. Заклетва није одмах испуњена, али јесте током наредних 100 година. На почетку XX века више није било ниједног потомка носиоца угледа чувеног града. Поводом смрти „госпара“ Ивана Стојановића 1900. године, говорило се да је он био „последњи Дубровчанин“.

У књизи „О језику некадашњем и садашњем“ Павле Ивић прилично прецизно даје време похрваћивања Срба католика („католика српскохрватског језика“, како их он назива). Не рачунајући средњи век, хрватско име ширило се на следећи начин: „Средином и у другој половини XIX века: Славонија и они католици у некадашњој млетачкој Далмацији који нису одраније имали хрватско опредељење. Између 1878. и 1914: Босна, Дубровник, а затим и Бока Которска. У XX веку, нарочито после Првог светског рата: Бачка, Крашовани, Јањево“.

ivo andric

Реч је, дакле, о једној релативно скорој појави. Да је 1918. године уместо Југославије створена Србија, или да су макар у оквиру Југославије српске границе на западу прецизно постављене, та појава је у великој мери могла да се спречи. Али то није учињено. Српски народ се лагано претапао у Хрвате, правећи од српске етничке карте на западу „кожу леопарда“, и отежавајући разграничење. Када разграничење није учињено 1918, под српском влашћу, још мање се то могло очекивати 1945, под влашћу хрватских комуниста. Тако су југословенске државе, и прва и друга, наставиле аустријску политику уништавања Срба католика. На крају, као за инат, десило се да звезда једног од последњих Срба католика најјаче засја – звезда нобеловца Иве Андрића.

Из књиге Тајне „Вукове реформе“ Милослава Самарџића

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s