ДА ЛИ ЈЕ ВУК КАРАЏИЋ ПОСТАО КАТОЛИК?

МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ ТАЈНЕ »ВУКОВЕ РЕФОРМЕ«

ВУК КАРАЏИЋ ЛИЧНО

vuk kar

ДА ЛИ ЈЕ ПОСТАО КАТОЛИК?

 Питање преласка Вука Караџића у католичку веру обично се везује за његово венчање у католичкој цркви. Вука Караџића и Ану Краус венчао је свештеник Фердинанд Фис у католичкој цркви Светог Рока у Бечу, 28. јануара 1818. године. Вуков кум био је Јернеј Копитар.

Према канонима наше цркве, ако се један православни верник венча по католичком обреду, то не мора да значи да је прешао у католичку веру. Наиме, Српска православна црква дозвољава могућност мешовитог брака, дакле таквог брака у коме младенци задржавају своју веру. Канони римокатоличке цркве у оно време нису дозвољавали мешовити брак. Иноверник је најпре морао да прими католичку веру, па тек онда да ступи у брак са католиком. По речима др Димитрија Калезића, декана Богословског факултета у Београду, могућност мешовитог брака дозволио је Други ватикански концил шездесетих година нашег века. Чак и онда је, међутим, остављено месним бискупима да донесу коначну одлуку, која је с почетка по правилу била негативна. Према томе, извесно је да је пре венчања Вук Караџић прешао у католичку веру, или да је, у блажој варијанти, признао папу преко уније. Професор Калезић сматра да је то било под принудом, јер је Ана, као што ћемо видети, била у поодмаклој трудноћи.

Професор Калезић је од 1962. до 1964. године у Бечу похађао постдипломске студије, па је искористио прилику да посети цркву Светог Рока. Пронашао је књигу венчаних за 1818. годину, и у њој запис о венчању Вука Караџића и Ане Краус. У рубрици „вера“ иза имена Вука Караџића писало је „унијат“. Његов коментар о Вуковом венчању је следећи: пре венчања у католичкој цркви Вук Караџић јесте прешао у католичку веру, али, једноставно, није марио за то, него се и даље држао православних обичаја и црквеног реда.

У оно време око венчања Вука Караџића потрошено је много речи. Православни пријатељи убеђивали су га да никако не иде у католичку цркву. О утицају католика на венчање Вука Караџића нема писаних трагова – или нам они нису доступни – али се може прстпоставити да је Јернеј Копитар и овде био човек одлуке. Пошто се уверио да је Вук Караџић најпогоднија личност за спровођење жељене реформе српског језика, уложио је много труда да га задржи у Бечу. Из њихове преписке за 1814. и 1815. годину јасно се види да га је мамио славом и новцем. Почетком 1815. Вук Караџић је ипак посустао. У писму од 20. марта, овако се, из Сремских Карловаца јадао Копитару:

„Ја ћу овуда јошт да истражујем Сербске песне, пак ћу на лето доћи, к Вама да их печатимо; но ако узимам новаца тако ћу доћи, ако ли не буде новаца, а ја ћу све песне начисто преписати пак ћу их Вама послати те их печатајте, а ја ћу зажмурити пак кудгод у свет нагрнути; и онда ћу се опростити и са срећом и са књижеством Сербским“.

Уплашени Копитар одговорио му је 11. априла једним опширним и убедљивим писмом, још једном обећавши новац и славу („само не смете да оставите књижевност!“). То је оно већ помињано писмо у коме је Копитар први пут Вуку шире образложио план „Вукове реформе“, по коме се она касније заиста и одвијала. На Вука је деловало тако да његов повратак у Беч више није био под знаком питања: „Ја већ нестерпјеливо чекам онај дан, кад ћу к Вама доћи, и с Вама се загрлити и пољубити“, одговорио је већ 20. априла.

У љубавној вези са Аном Краус Вук је тада био више од шест месеци; упознао ју је између јула и октобра 1814. године. Заправо, у то време је био подстанар Ане Марије Краус, Анине мајке. По доласку у Беч крајем 1813. године становао је код својих рођака Живковића. Марта 1814. отпутовао је у Пешту, у Беч се вратио јула месеца, да би у октобру, по Копитаревом налогу, отпутовао у Карловце да сакупља народнс песме и записује речи за „Српски рјечник“.

Питање је, дакле, да ли је само прст судбине хтео да Вук између јула и октобра 1814. године станује баш код Ане Марије Краус, удовице која је живела са шеснаестогодишњом ћерком Аном? И да ли се случајно погодило да је двочлана породица Краус, за оно време, била, да тако кажемо, необично слободних схватања? Наиме, Вук се брзо преселио у Анину собу. То се види већ из првог писма, упућеног Ани 15.новембра:

„Послије оног незаборавног растанка с Вама, тек шестог дана успио сам да стигнем у Пешту, јер је пут био веома лош. Цијело моје путовање било јс само непрекидно сањарење о Вама: дању сам будан сањао, а ноћу у сну.

Сада сам 36 миља далеко од Вас, и моје руке не могу сад да грле Ваш сњежнобијели врат, нити моје лице може да се одмара на невиним дјевојачким грудима (ах! ишчезли су сад ти слатки часови, заносни часови мога живота!)…“

По повратку у Беч Ана и Вук наставили су да живе у кући Краусових, у ванбрачној заједници. На венчању, јануара 1818, Ана је била у осмом месецу трудноће. Овде, наравно, не желимо да држимо моралне придике, него само да укажемо како је, у конзервативном Бечу пре 180 година, породица Краус због овога морала бити на веома лошем гласу. С друге стране, очито је била погодна за Копитарева поигравања Вуком Караџићем.

У Карловцима, на измаку зиме 1814. године, Вуку је понестајало Копитаревог новца, а Анина писма бивала су све ређа. Зато је размишљао да се мане бечких веза и „кудгод у свет нагне“, као што је то саопштио Копитар 20. марта. Копитар је одагнао његове недоумице писмом од 11. априла. Одговарајући на то писмо, 20. априла, Вук је после дуже паузе истовремено послао писмо и Ани:

„Данас је већ мјессц дана откако сте добили моје писмо од 9. марта, а ја нисам добио још никакав одговор! Томе се чудим и то ме наводи на свакојаке мисли. Када бих само знао да сте здрави? Или сте ме већ можда заборавили! Морам да Вам пишем јер стално мислим на Вас…“

Анина писма су убрзо поново почела да стижу. Вуково расположење се променило, па је обновио своје предлоге о браку.

Нема писаних доказа да је то Копитар иза кулиса вукао конце, и овим начином настојећи да Вука веже за Беч. Ипак, рекли бисмо да и ово мало посредних доказа, када се стави у оквир целе приче, упућује управо на такав закључак.

JERNEJ_KOPITAR_m

Али Копитар није „женску линију“ користио само да би приволео Вука Караџића на живот у Бечу. Када је Вук једном већ „загризао“, он је настојао да то искористи до краја. Најпре је, као кум, постао члан породице, а онда и више од тога: члан породице без кога се не може. Приликом честих Вукових путовања увек се налазио на услузи и покривао издатке Вуковој нештедљивој жени. Ана, уствари, није могла да се брине ни о себи самој, ни о деци. Брзо би потрошила сав новац, онда узимала позајмице од Копитара, а понекад, када јој ни то не би било довољно, почињала је да залаже и продаје вредне ствари из куће. После је и Копитару постала велики терет, па у једном писму из 1835. он моли Вука да јој пише чешће, на сваких осам дана. „Иначе плаче, и ја имам ђаволску муку да јој све њене снове растумачим“, жалио се Копитар.

И сам Вук је био свестан мана своје жене. Из његовог писма Копитару од 17. фебруара 1828. године видимо да она није знала ни писмо да пошаље:

„Писао сам жени да ми пошаље мало новаца, но будући да она нити зна то атресирати, ни на делижанц предати, зато сам јој казао, да преда Вама, а Вас молим покорно, да преко Вашега слуге или преко Шалбахера предате на делижанц“.

Изгледа, зато, да Вукови потоњи биографи нису у праву када речи Љубомира Стојановића о Ани Краус сматрају преоштрим:

„Вукова жена, иако је он онолико хвали Мушицком, била је једна проста, необразована и једва писмена Бечлика. Њена писма су пуна ортографских погрешака, и у њима преовлађује бечки дијалект. Била је затуцана католкиња, врло биготна, и веома ограничене памети. Она је Вуку донела једино безграничну оданост и ропску трпељивост и послушност. Сем Вука, деце и бриге за живот ни о чему другом није била у стању мислити. Међу осталом децом Вуковом она је била једно дете више. Тако је Вук с њом и поступао целога живота“.

Копитарев успех, међутим, био је значајнији на духовном плану, јер је од Караџића успео да начини католичку породицу. Управо те врсте утицаја бојао се Лукијан Мушицки, тада још Вуков пријатељ. „Љубити можете Швабице, али у слатки вечни ланац брака, вежите се само Српкињом“, писао је Вуку 16. новембра 1816. године. У исти мах га је пригодним стиховима наговарао да му „Љубосава Српкиња млада“ мора бити испред „чужеродне Хлоје“.

 Вук му је овако отписивао:

„Ја би то и сам свакоме Србину казао, само би себе изузео. Шта би ви мени рекли, да дођем на годину с чужеродном Хлојом? Но ја сам јој прије ваше оде надјео име Милица. Ја бих волео Љубосаву много гору од ње, али камо је ?“

Мушицки се није дао:

„Чувајте се чужеродне Хлоје, горе, нежели како мени совјетујете, да се чувам славенских речи, т.ј. као живе ватре. Иначе би нам пред сонародницима сва ваша народност много пострадала, ако не би сасвим пропала. У Ресави сад цвета за вас Венера“.

Вук је поново окретао на практичну страну:

„Ви кажете, да за мене у Ресави цвјета Венера. Како ћу ја оставити наш ‘Вјесник’ (лист који је Мушицки намеравао да покрене у аустријској престоници – наша прим.) у Бечу, пак да идем у Ресаву. Може бити да ћете ви рећи чекај! Хеј не липши магарче док трава нарасте. Знате ли ви да је ово мени већ тридесета година? Ова Хлоја није врло лијепа (мало је већа од Сосе Антонине), али је заиста добра и поштена да не може боља ни паметнија бити; никаква Љубосава на свјсту не може мене онако љубити и почитовати, као она што би ме љубила (и што ме љуби) и почитовала. Она се већ зна и прекрстити као ја. И надјео сам јој име Милица. Ако народност моју могу одузети и омалити којекакве ћифте и непријатељи моји, то да знате да ја и не марим за њу; ја мислим да се ја и потурчим сутра, да би моји сви пријатељи и онда говорили, да сам ја прави Србљин свагда био, и да ћу непрестано бити. Зар не можсте ви мени благословити једну Хлоју. Та то би мени и Младен допустио. Јел’ да ћете и ви?“

На ову молбу Мушицки је одговорио постављањем услова:

„Оћете једнако да ме приволите, да вам брак са Хлојом благословим! Та човече, да је Лутеранка, да вам сва деца буду Српчади! Шта ћемо за то? Ал’ у сваком случају, моја прија мора знати српски и српске обичаје; мора знати ткати и прести, у харфу или гитару ударати. Све је то нужно и лепо се слаже. А друга својства и совершенства подразумевам“.

Вук се разочарао:

„Па за толике труде и фантазије једва ми благосиљате једну Хлоју. Да је Љубосава, и мени би милије било, али кад није? Она у арфу или китару не зна ни запети, него зна лепо вести и шити, такођер и ручак готовити. Српски мора научити и српске обичаје, а може научити и прести и ткати ако јој устреба“.

До венчања је ипак дошло, па је Мушицки забринуто писао Вуку:

„Мени је самом, да право кажем, у онај ма, као певцу Гласа народољубца, текнуло у срце. Таки сам почувствовао са сожаленијем и страом, да вам како ваше венчање са иноверном не помрачи народољубље, и не одврати гдекое Србље – наипаче слабоумне – от пренумерације… Али ви бисте све антагонисте вашем поступку славно победили, у удивленије привели, и ваше народољубље још у већу сјајност обукли, кад би се ваша Хлоја у новосадској катедралној српској цркви пред очима наших националиста причестила. Да је Лутеранка, то бисте без боренија могли учинити. Ал’ је трудно и тешко из монархије Римске цркве у Республику Српске цркве превести кога“.

Мудри Лукијан циљао је на право место: пошто је Вук учинио уступак венчањем у католичкој цркви, сада би млада требало да узврати причестом у православној цркви. Такав причест би, макар симболично, значио да у породици Караџића постоји каква-таква верска равноправност. односно да Вук, на личном плану, није под утицајем католика. Мушицки је ту нарочито мислио на Вукову децу, јер. било је питање да ли ће се васпитавати у католичком или православном духу.

Вук није прошао овај тест Лукијана Мушицког. Породица Краус није ни помишљала на верске уступке. Уместо признања те, њему свакако јасне чињенице, уследило је Вуково хвалисање без покрића:

„Не мислите да је тешко њу причестити у нашој цркви; ја сам питао (још пре него што смо се венчали) овдје људи, који су судије у таквим стварима па кажу, да то може бити без сваког претпјаствија само кад она оће, него се мора јавити прије шест недјеља (да јој међутим поп нешто предикује по обичају); а она оће, ако ја речем сутра, али ја то чинити нећу пре, док не оснујем мој начин живљења (а то ће бити сад док свршим Рјечник)…“

 Договор Вука и Ане био је да се женска деца крсте и васпитавају по католичким, а мушка по православним обичајима. То је било испоштовано утолико што су мушка деца заиста крштена у православној цркви, али су ипак одрастала као католици. Вуков син Димитрије, односно Деметер, умро је 21. новембра 1883. године у Петрограду, као мајор руске војске. Иако усред православне Русије, за његово опело позван је католички свештеник (не зна се поуздано да ли по његовој последњој жељи). Сахрањен је на петроградском католичком гробљу.

 vuk grob

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s