ВУК КАРАЏИЋ КАО АУСТРИЈСКИ ШПИЈУН

ВУК КАРАЏИЋ КАО АУСТРИЈСКИ ШПИЈУН

VukKaradzic

Судбина ово двоје људи утицала је да се на неки начин зближе и успоставе такву врсту односа која ће им омогућити да дуго и напорно заједнички раде. Обојица су били оптерећени физичким изгледом: Копитар је био много ружан, и још више се због тога мучио, па је читавог живота остао сам. Последица тога је, пак, да се фанатички посветио послу. Вук је био сакат, и такође је желео да неком врстом истицања надокнади оно што му је природа узела.

Тако се међу њима развио један посебан однос, могуће чак и обострано пријатељски, али само на површини, до границе Вуковог разумевања ствари. Иза ње је суверено владао Копитар својим надмоћнијим умом, претворивши заправо Вука у свога роба. Оно што је био у Србији он ће тако постати и у Бечу, да остане читавог живота: писар. Копитар је мислио и наређивао, а Вук само писао и спроводио у дело његове идеје. Никада није сазнао да су то заправо идеје аустријске државе, да је Копитар неискрен, и да дружећи се с њим само извршава свој задатак. Вуковог несхватања сопствене позиције једном се дотакао и сам Копитар у извештају бечкој влади: „Док се бори за своје мишљење, чији је господар само он, и нехотице се бори и за Аустрију“, писао је.

Зато они који су Вука називали аустријским шпијуном и јесу и нису били у праву: он то формално није био, али суштински јесте. Никад није био свестан да га је Копитар само „ангажовао“ у спровођењу једне антисрпске политике. Па чак и ако је давао конкретне обавештајне податке на штету српске државе, тешко да је био свестан шта чини. У извештају од 12. фебруара 1822. године Копитар о овоме каже:

„Он (Вук) познаје у Србији земљу и људе, велике и мале, у танчине. Он је прошле године био четири месеца код Милоша у Крагујевцу, и тамо је омиљен. Он би у случају потребе могао тамо да учини Аустрији значајне услуге, а и овде да пружи поуздана обавештења, ако би се његове услуге желеле“.

Исто тако, и тајни извештај руске полиције из Беча може бити само формално тачан, свеједно што се у њему помиње и новац. Наиме, пошто је добио руску царску пензију, Вук Караџић је доспео под посебну присмотру тајне руске полиције. То је резултирало извештајем шефа бечког одсека грофа Андреја Ивановича Толстоја, државног саветника и некадашњег губернатора, од 28. децембра 1827. године. Извештај је био упућен лично шефу тајне руске полиције и блиском сараднику цара Николе I, А. К. Бекендорфу. У њему пише да је Вук Караџић шпијун аустријске владе. Између осталог, наведено је да је Вуково понашање сумњиво, да он не скрива своје тајне од аустријских власти, и да није јасно порекло његовог новца јер је на путовања трошио више него што је причао да има.

Извештај је озбиљан већ по самом учешћу важних личности руске државе, као и по улози Беча, главног супарничког града, у коме се посебно пазило на поузданост обавештајне службе. Али сва та „обавештења“ и „услуге“ аустријској држави Вук је давао несвесно, кроз онај специфичан однос двојице људи од којих један, будући интелектуално и образовно надмоћнији, „користи“ (Копитарев термин) другог, тако вешто да овај никако не успева да види у какву је замку увучен. А при томе му верује, и сматра га својим највећим пријатељем.

Тако, после једног писма из 1814. године у коме му Копитар објашњава шта треба чинити у српској књижевности, Вук одговара:

„Ваше писмо примио сам с неисказаном радости; ја заиста не знам да ли је још тко год на овом свијету срећан у пријатељству као ја с вама? Ја већ нестрпљиво чекам онај дан, кад ћу к вама доћи и с вама се загрлити и пољубити“.

Вук никада неће сазнати да је Копитар, готово истога дана када је њему писао како се нада да ће Срби обновити Душаново царство, у писму једном свом пријатељу исказивао своје праве жеље: да Срби потпадну под Аустрију.

И никада није разумео да је Копитар само из тактичких разлога спречавао насилно католичење Срба, да се залагао за перфиднији начин, док му је баш ширење католичанства било део посла.

Зато ће Вук, под старе дане, 16. септембра 1851, у писму Стефану П. Книћанину наивно да брани свог већ седам година мртвог „пријатеља“:

„Вредно је да Вам кажем овде што за покојнога и славнога Копитара, којега непријатељи моји тако опадају. Што се тиче уније и шокчења, он је толико марио за папу римскога колико за патријарха цариградскога, а за њих обадвојицу колико за турскога муфтију, и у разговору је често говорио да су попови и калуђери, особито старешине њихове, у сва времена и код свију народа у томе били једнаки, што су се сви старали колико је могуће више да задрже народ у незнању да би они с помоћу његова незнања могли лепше и богатије живети, и зато без невоље да не треба ништа с њима почињати него да их се ваља клонити.

Никакав човек закона нашег није се могао већма од Копитара срдити на оно најновије унијаћење народа нашега у Далмацији, и кад му је послато да преведе писмо некакога попа нашега из Далмације који се на то тужио, писао је уз превод кнезу Метерниху: ‘Докле ће Аустрија на своју штету и срамоту, а на радост својих непријатеља таке будалаштине чинити?“‘

Први део писма показује како католички емисари обрађују наше људе. То је прва фаза, у којој им говоре да су све цркве једнако лоше, и да их зато и они сами сматрају за зло. Али, видели смо, Копитар је мислио итекако супротно о својој цркви: дивио јој се, и био је „ревностан католик“. Вука је, међутим, успео да убеди у своју причу. Он је постао лош православац, и чак непријатељ своје цркве. Вук је заиста мислио да са црквеним људима „без невоље не треба ништа почињати него да их се ваља клонити“. Руководио се према том од Копитара наметнутом ставу, проширујући непријатељство према Српској православној цркви на своје присталице и настављаче све до наших дана.

Није прозрео Копитареву игру ни по конкретном питању насилног унијаћења Срба у Далмацији, питању о којем је писао Книћанину. Није знао да Копитар њему лично, и јавно ради заметање трага, говори једно, а у тајним извештајима бечкој влади сасвим друго: насилно католичење Аустрији само доноси штете, због чега је боље ослонити се на његову тактику.

Тим поводом је у извештају од 4. јула 1821. писао:

            „А да он (Копитар) добро разуме српске ствари доказује случај с владиком Краљевићем у Далмацији, ствар коју је цензор (Копитар) прорекао и против свега, на жалост, безуспешно приговоре стављао“.

Он је крио од Вука и оне наоко ситне елементе своје тактике. Пошто штампање „Новог завета“ није било могуће у Бечу и Будиму наметнуо је Лајпциг, „како би искључио Петроград за ову услугу Илирима“, писао је у извештају од 12. фебруара 1822, додавши: „Вук за сада о овоме не зна ништа“.

И тако је Вук до краја веровао „свом“ (његов термин) Копитару, беспоговорно извршавајући његова наређења. Да је ту реч управо о односу господара и роба, наредбодавца и писара, види се из сваког дела њихове богате приватне преписке. У њој Копитар увек објашњава шта треба да се ради, док Вук покорно извештава шта је урадио и пита за нова наређења.

Тако, у писму из Лајпцига од 11. августа 1823. Вук већ у првој реченици каже Копитару:

„Примио сам Ваше писмо од 23. Јулија, и све сам разумијо“. Онда Копитар у писму од 6. септембра, поред осталог, заповеднички каже Вуку: „Погледајте француски оглас грчке пјеснарице…“, или: „Немојте заборавити Вашу диплому од хирургије“. Вук га у писму од 17. септембра пита: „Сад кажите ми, шта Ви велите о томе?“, нижући детаље. Копитар већ 20. септембра отписује овако почињући: „А сада свакојака свјетовања“, дајући Вуку низ конкретних „савета“. У писму од 27. септембра Копитар по тачкама, што је иначе практиковао с времена на време, налаже Вуку шта му је чинити. Његове инструкције обухватају широко поље делатности. У тачки три каже: „Велико ‘Ј’ не стоји у линији са другим словима. У целини, по Кепену, лајпцишка слова су лепша“. А под шест даје нову идеју: „Буквица би за отаџбину (коју? -прим. М. С.) била веома добра: но да ли сте о томе довољно размишљали и јесте ли правили поређења како да на једном табаку дате оно што је најбоље и најнужније? Нимајер ће бити престар да се лично позабави Вама: али, његови људи Вас би могли исто тако добро посаветовати“.

Копитар је педантан и прецизан, ништа му не промиче, док насупрот његовом хладном држању наилазимо на Вукова многобројна питања прожета оним бојажљиво-подређеним ставом, као и одушевљењем због путовања по великим градовима, сусрета са познатим људима и рада на нечем што је сматрао великим и важним.

Судбина ово двоје људи утицала је да се на неки начин зближе и успоставе такву врсту односа која ће им омогућити да дуго и напорно заједнички раде. Обојица су били оптерећени физичким изгледом: Копитар је био много ружан, и још више се због тога мучио, па је читавог живота остао сам. Последица тога је, пак, да се фанатички посветио послу. Вук је био сакат, и такође је желео да неком врстом истицања надокнади оно што му је природа узела.

Тако се међу њима развио један посебан однос, могуће чак и обострано пријатељски, али само на површини, до границе Вуковог разумевања ствари. Иза ње је суверено владао Копитар својим надмоћнијим умом, претворивши заправо Вука у свога роба. Оно што је био у Србији он ће тако постати и у Бечу, да остане читавог живота: писар. Копитар је мислио и наређивао, а Вук само писао и спроводио у дело његове идеје. Никада није сазнао да су то заправо идеје аустријске државе, да је Копитар неискрен, и да дружећи се с њим само извршава свој задатак. Вуковог несхватања сопствене позиције једном се дотакао и сам Копитар у извештају бечкој влади: „Док се бори за своје мишљење, чији је господар само он, и нехотице се бори и за Аустрију“, писао је.

Зато они који су Вука називали аустријским шпијуном и јесу и нису били у праву: он то формално није био, али суштински јесте. Никад није био свестан да га је Копитар само „ангажовао“ у спровођењу једне антисрпске политике. Па чак и ако је давао конкретне обавештајне податке на штету српске државе, тешко да је био свестан шта чини. У извештају од 12. фебруара 1822. године Копитар о овоме каже:

„Он (Вук) познаје у Србији земљу и људе, велике и мале, у танчине. Он је прошле године био четири месеца код Милоша у Крагујевцу, и тамо је омиљен. Он би у случају потребе могао тамо да учини Аустрији значајне услуге, а и овде да пружи поуздана обавештења, ако би се његове услуге желеле“.

Исто тако, и тајни извештај руске полиције из Беча може бити само формално тачан, свеједно што се у њему помиње и новац. Наиме, пошто је добио руску царску пензију, Вук Караџић је доспео под посебну присмотру тајне руске полиције. То је резултирало извештајем шефа бечког одсека грофа Андреја Ивановича Толстоја, државног саветника и некадашњег губернатора, од 28. децембра 1827. године. Извештај је био упућен лично шефу тајне руске полиције и блиском сараднику цара Николе I, А. К. Бекендорфу. У њему пише да је Вук Караџић шпијун аустријске владе. Између осталог, наведено је да је Вуково понашање сумњиво, да он не скрива своје тајне од аустријских власти, и да није јасно порекло његовог новца јер је на путовања трошио више него што је причао да има.

vuk st

Извештај је озбиљан већ по самом учешћу важних личности руске државе, као и по улози Беча, главног супарничког града, у коме се посебно пазило на поузданост обавештајне службе. Али сва та „обавештења“ и „услуге“ аустријској држави Вук је давао несвесно, кроз онај специфичан однос двојице људи од којих један, будући интелектуално и образовно надмоћнији, „користи“ (Копитарев термин) другог, тако вешто да овај никако не успева да види у какву је замку увучен. А при томе му верује, и сматра га својим највећим пријатељем.

Тако, после једног писма из 1814. године у коме му Копитар објашњава шта треба чинити у српској књижевности, Вук одговара:

„Ваше писмо примио сам с неисказаном радости; ја заиста не знам да ли је још тко год на овом свијету срећан у пријатељству као ја с вама? Ја већ нестрпљиво чекам онај дан, кад ћу к вама доћи и с вама се загрлити и пољубити“.

Вук никада неће сазнати да је Копитар, готово истога дана када је њему писао како се нада да ће Срби обновити Душаново царство, у писму једном свом пријатељу исказивао своје праве жеље: да Срби потпадну под Аустрију.

И никада није разумео да је Копитар само из тактичких разлога спречавао насилно католичење Срба, да се залагао за перфиднији начин, док му је баш ширење католичанства било део посла.

Зато ће Вук, под старе дане, 16. септембра 1851, у писму Стефану П. Книћанину наивно да брани свог већ седам година мртвог „пријатеља“:

„Вредно је да Вам кажем овде што за покојнога и славнога Копитара, којега непријатељи моји тако опадају. Што се тиче уније и шокчења, он је толико марио за папу римскога колико за патријарха цариградскога, а за њих обадвојицу колико за турскога муфтију, и у разговору је често говорио да су попови и калуђери, особито старешине њихове, у сва времена и код свију народа у томе били једнаки, што су се сви старали колико је могуће више да задрже народ у незнању да би они с помоћу његова незнања могли лепше и богатије живети, и зато без невоље да не треба ништа с њима почињати него да их се ваља клонити.

Никакав човек закона нашег није се могао већма од Копитара срдити на оно најновије унијаћење народа нашега у Далмацији, и кад му је послато да преведе писмо некакога попа нашега из Далмације који се на то тужио, писао је уз превод кнезу Метерниху: ‘Докле ће Аустрија на своју штету и срамоту, а на радост својих непријатеља таке будалаштине чинити?“‘

Први део писма показује како католички емисари обрађују наше људе. То је прва фаза, у којој им говоре да су све цркве једнако лоше, и да их зато и они сами сматрају за зло. Али, видели смо, Копитар је мислио итекако супротно о својој цркви: дивио јој се, и био је „ревностан католик“. Вука је, међутим, успео да убеди у своју причу. Он је постао лош православац, и чак непријатељ своје цркве. Вук је заиста мислио да са црквеним људима „без невоље не треба ништа почињати него да их се ваља клонити“. Руководио се према том од Копитара наметнутом ставу, проширујући непријатељство према Српској православној цркви на своје присталице и настављаче све до наших дана.

Није прозрео Копитареву игру ни по конкретном питању насилног унијаћења Срба у Далмацији, питању о којем је писао Книћанину. Није знао да Копитар њему лично, и јавно ради заметање трага, говори једно, а у тајним извештајима бечкој влади сасвим друго: насилно католичење Аустрији само доноси штете, због чега је боље ослонити се на његову тактику.

Тим поводом је у извештају од 4. јула 1821. писао:

            „А да он (Копитар) добро разуме српске ствари доказује случај с владиком Краљевићем у Далмацији, ствар коју је цензор (Копитар) прорекао и против свега, на жалост, безуспешно приговоре стављао“.

Он је крио од Вука и оне наоко ситне елементе своје тактике. Пошто штампање „Новог завета“ није било могуће у Бечу и Будиму наметнуо је Лајпциг, „како би искључио Петроград за ову услугу Илирима“, писао је у извештају од 12. фебруара 1822, додавши: „Вук за сада о овоме не зна ништа“.

И тако је Вук до краја веровао „свом“ (његов термин) Копитару, беспоговорно извршавајући његова наређења. Да је ту реч управо о односу господара и роба, наредбодавца и писара, види се из сваког дела њихове богате приватне преписке. У њој Копитар увек објашњава шта треба да се ради, док Вук покорно извештава шта је урадио и пита за нова наређења.

Тако, у писму из Лајпцига од 11. августа 1823. Вук већ у првој реченици каже Копитару:

„Примио сам Ваше писмо од 23. Јулија, и све сам разумијо“. Онда Копитар у писму од 6. септембра, поред осталог, заповеднички каже Вуку: „Погледајте француски оглас грчке пјеснарице…“, или: „Немојте заборавити Вашу диплому од хирургије“. Вук га у писму од 17. септембра пита: „Сад кажите ми, шта Ви велите о томе?“, нижући детаље. Копитар већ 20. септембра отписује овако почињући: „А сада свакојака свјетовања“, дајући Вуку низ конкретних „савета“. У писму од 27. септембра Копитар по тачкама, што је иначе практиковао с времена на време, налаже Вуку шта му је чинити. Његове инструкције обухватају широко поље делатности. У тачки три каже: „Велико ‘Ј’ не стоји у линији са другим словима. У целини, по Кепену, лајпцишка слова су лепша“. А под шест даје нову идеју: „Буквица би за отаџбину (коју? -прим. М. С.) била веома добра: но да ли сте о томе довољно размишљали и јесте ли правили поређења како да на једном табаку дате оно што је најбоље и најнужније? Нимајер ће бити престар да се лично позабави Вама: али, његови људи Вас би могли исто тако добро посаветовати“.

Копитар је педантан и прецизан, ништа му не промиче, док насупрот његовом хладном држању наилазимо на Вукова многобројна питања прожета оним бојажљиво-подређеним ставом, као и одушевљењем због путовања по великим градовима, сусрета са познатим људима и рада на нечем што је сматрао великим и важним.

Из књиге Тајне „Вукове реформе“, Милослав Самарџић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s