Ђорђе Борозан, Љубодраг Димић
К О Н Ф Е Р Е Н Ц И Ј А М И Р А И Г Р А Н И Ч Н О П И Т А Њ Е
Страхоте Првог светског рата подстакле су жељу милиона људи да мир, успостављен његовим окончањем, буде «вечит» и «праведан». Надања су идеализовала постојећу стварност, занемарила реалне политичке, националне, конфесионалне, економске, идеолошке, државне интересе и породила читав низ «начела» на којима је требало градити будући послератни свет. Ипак, и 1918, као и много пута раније, правда као идеал била је тешко остварива. Начела попут оних о успостављању јавне дипломатије, о изједначавању народа у њиховим правима, праву народа да сам одлучује о својој судбини, више су служила обезбеђењу политичког престижа него успостављању нових међудржавних односа и политичког морала. У судару са свакодневицом и политичким интересима великих и малих сила, наведена начела су остала у равни прокламованог.
Мировна конференција у Паризу била је место на коме је југословенска држава отпочела свој међународни политички живот, истакла политичке ставове и националне аспирације и коначно задобила географско-политички идентитет, уграђујући се у међународне дипломатске токове као држава права и грађанских слобода. Политика реализма, основна је дефиниција активности коју је делегација Краљевине СХС заступала на Конференцији мира. Тек створена држава, заснована на филозофији рационализма и суочена са проблемима од суштинског значаја за опстанак, прихватила је идеализована начела новог времена, али им је, истовремено, поклањала пажњу само у мери у којој су она доприносила ојачавању унутрашњих и међународних позиција.
Манифест регента Александра Карађорђевића од 6. јануара 1919. одредио је «за најпречи задатак» Владе Краљевине СХС настојање да се државне границе «верно подударају са етнографским». То је био и основни циљ Делегације Краљевине СХС на Конференцији мира у Паризу. Једно од отворених питања које је требало решити било је и утврђивање границе са Албанијом.
Меморандум Владе Краљевине СХС о границама према Албанији са стратегијског гледишта заснивао се на потреби «заштите албанско-српске границе» у оном делу који је одређен од стране команданта француске Источне војске Франше д Епереа. Запоседањем стратегијских тачака «западно од Дебра», омеђен је простор на коме је, привремено, формиран Голобрдски срез са средиштем у Требишту и стављена је под контролу цела «десна обала Црног Дрима до Љум Куле», тзв. Љума, где су формирани Љумски срез са центром у Бицану и Доњодебарски срез са центром у Пишкопеји. Затим је поседнут предео «између Белог Дрима и Великог Дрима», тзв. Хас, где је формиран Хашки срез са центром у Круми. Заговарајући начело «самоопредељења народа», Влада Краљевине СХС је сматрала да Албанија треба да буде формирана «као самостална држава» у границама које становништву Струге, Охрида, Дебра, Призрена, Ђаковице, Подгорице, Тузи и Улциња гарантују мир «а не да живи стално на пушци». На основу постојећих искустава и околности под којима је 1913. граница одређена, у Меморандуму Владе Краљевине СХС констатована је неопходна потреба «да се граница из 1913. подвргне ревизији».
«Минимални захтеви», засновани на ставу да Албанија као самостална држава «за одређени број година…буде под контролом Лиге народа» и суседних држава Италије, Грчке и Краљевине СХС, подразумевали су: укључивање Подграца са залеђем у састав Краљевине СХС, чиме се постизала потпуна контрола басена Охридског језера; припајање привремено запоседнутог Голобрдског среза, удаљавање граничне међе од Дебра до поузданих стратегијских тачака и корекција границе у Доњедебарском и Љумском срезу, контрола путног правца Струга–Дебар–Призрен; исправљање «неприродне границе» код Призрена и Ђаковице ка «саставу Белог и Црног Дрима код Љум Куле» и спречавање да Бели Дрим, тј. простор од Љум Куле до Метохије, буде «врата за све могуће инвазије и упаде Арнаута у наше богате крајеве ради пљачке»; промена «неприродне границе према Црној Гори и успостављање нове која би ишла гребеном Проклетија, спуштала се постепено ка Скадарском језеру и реком Бојаном допирала до мора, обилазећи Скадар на истој удаљености од граничне међе као и она која се тражи за Дебар.
У случају да означене исправке граница не буду прихваћене под наведеним условима (став А и Б у Меморандуму), Влада Краљевине је себи задржавала право да тражи: а) корекцију границе од Охридског језера до Дебра и б) «леву обалу Великог Дрима тако да граница иде од средокраће између ушћа Бојане и пристаништа Сан Ђовани ди Медуа, па средокраћом између Скадра и Љеша, затим јужном вододелницом Великог Дрима, пресецајући Црни Дрим на средокраћи између Љум Куле и Ујмишта, даље или Црним Дримом или коригованом границом од 1913. године … што ће зависити од тога коме жели да се присаједини становништво Љумског и Доњодебарског среза». Суштину наведених захтева потврђивао је, нешто касније, и Мемоар поднет Конференцији мира у Паризу.
Покрети италијанских трупа по Албанији, распоређивање њихових снага у граничним областима према Краљевини СХС, први оружани сукоби, формирање жандармеријских чета из редова истакнутих Арнаута, злокобно дејство италијанске пропаганде која «продире на све стране као река», утицај оружја и новца, подстицали су страх и захтевали заштиту државних и националних интереса. У ту сврху планирано је: образовање «арбанашког одељења» при државној управи Краљевине СХС, окупљање «старих радника» за албанске послове, подстицање племена «која су ближа к нама» да од Конференције мира траже «да се сједине са Србијом». Албанским фисовима обећана је аутономност у унутрашњој управи и поштовање обичаја. Војно је запоседнута граница раније споразумно утврђена са Есад Пашом и извршено окупљање «арнаутских батаљона» и Есадпашиног политичког «Одбора».
Дотицање питања албанских граница, до кога је дошло у дискусији на Комисији за територијална питања Конференције мира у Паризу 11. марта 1919, иницирало је покушај продора италијанских чета у ђаковачку Малесију, али и поспешило рад дипломатије Краљевине СХС. Током априла 1919. у Делегацији је процењено да треба «одмах и безусловно тражити Скадар у састав наше државе». У ту сврху сачињен је Меморандум под насловом «Скадарско питање», у коме су изнети географски, историјски, етнички, политички и економски разлози присаједињења Скадра југословенској држави. Сусрет Николе Пашића са председником САД Вудро Вилсоном био је добра прилика да се, по питању разграничења са Албанијом, истакне да Краљевина СХС настоји да «очува начело Бакан баканским народима», и да прихвата независност албанског народа у границама из 1913, али се, такође, супротставља свакој могућности протектората Италије над Албанијом, сматрајући да би то значило «створити немир на Балкану, значило би створити другу Босну и Херцеговину».
У време када је «Нотом о Скадру» тражена промена границе према Албанији, велике силе су већ, начелно, биле сагласне о давању Италији протектората над Албанијом. Како границе те државе још увек нису биле одређене, постојала је могућност да дипломате великих сила буду заинтересоване за захтеве Делегације Краљевине СХС. У британским политичким круговима била је присутна идеја о стварању једне аутономне области која би обухватила Скадар, Призрен, Ђаковицу, Пећ и северноалбанска племена. Вилсонова концепција о давању ограниченог мандата Италији, искључењу милитаризације, колонизације и експлоатације, изградњи железничке пруге долином Дрима и регулисању тока Бојане отварала је могућност давања компензација Краљевини СХС, али, суштински, није испуњавала ниједан од захтева садржаних у «Ноти о Скадру». Вилсонову «понуду» за прикључењем Скадра и Дебра са околином Краљевини СХС, Пашић је одбио, убеђен да су понуђени територијални добици много мањи од опасности коју носи закорачење Италије на Балкан. Обраћајући се 10. јуна 1919. председавајућем Конференције мира Жоржу Клемансоу, чланови Делегације Краљевине СХС су још једном истакли «да наши животни интереси захтевају да обезбедимо државу од комитских упада» границом која би ишла Црним Дримом испод Дебра до састава са Белим Дримом, а затим до ушћа у Јадранско море.
У сенци догађаја на Конференцији мира настављено је, током лета 1919, ширење италијанске окупационе зоне у Албанији. Код Кукса, Вау Спашита и Клења дошло је до првих оружаних обрачуна италијанских трупа са јединицама српске војске и батаљонима «организованих Арнаута». Ти догађаји узнемирили су представнике великих сила у Паризу, па је југословенској страни сугерисано да повуче своје трупе из Албаније.
Јачањем антииталијанског покрета, који је почетком септембра 1919. захватио простор целе Албаније уливши «силан страх» италијанској војсци, углед Есад паше убрзано је опадао, а могућност његовог повратка у Албанију престајала је бити реална. Дуги боравак у Паризу, слабо реаговање страних дипломата на «концепт албанске државе» који је заступао, разузданост и злочини присталица окупљених у батаљонима «организованих Арнаута», корупција Одбора у Дебру – све је то слабило углед Есад паше међу Албанцима и додатно компромитовало његову личност. Отуда је било нужно да се покуша успоставити сарадња са «јаким» људима у албанском друштвеном миљеу (Ахмед бег Зогу из Мата, Басри бег Дукађин – бивши отомански посланик за дебарски крај, Марк Ђони – првак Мирдита).
Међународна гаранција права националних мањина, којом су велике силе, изузимајући себе, обавезале мале државе, била је наметнута Краљевини СХС чланом 51 Мировног уговора са Аустријом. Југословенска држава је била приморана да «прими» одредбе које «Главне Савезничке и Удружене силе буду сматрале за потребно ради заштите… интереса оних становника који се разликују од већине становништва било расом, језиком или вером…». Протести, резерве, неслагања изазвали су расцеп и парализу рада Делегације, иницирали оставке делегата, проузроковали пад владе Љубе Давидовића, произвели притисак великих сила, довели до агоније која је од 10. септембра до 5. децембра оптерећивала политички живот и драматично погоршала међународни положај и безбедносне прилике у држави. Покушаји «извлачења» Старе Србије и Македоније из обавеза према националним мањинама, нарочито изражени почетком септембра, нису дали резултате. Тако је потпис Николе Пашића на Мировном уговору са Аустријом учинио Краљевину СХС обавезном и према албанском становништву.
Октобра 1919. нова албанска делегација на Конференцији мира иступила је са програмом одбране граница Албаније из 1913. и тиме, суштински, усагласила своја полазишта са основним ставовима Краљевине СХС. Од некадашњих захтева председника албанске владе Турхан паше Перметија, да за владара Албаније буде постављен принц из династије Савоја, да за гаранта територијалне целовитости Албаније буде одређена Италија, као и да Италији буду потврђени «стратешки и поморски интереси у Валони», није остало ништа. У протесту упућеном Конференцији мира албански делегати су недвосмислено навели да «Албанија неће никада признати Италији Валону», «никад неће одрећи се северног Епира у корист Грчке» и неће признати «подизање пруга Валона-Битољ и Валона–Атина». Уочавајући промене политичких расположења према Италији и њеној политици у Албанији, Никола Пашић је сматрао да такву могућност треба неизоставно искористити. Резултат његовог приближавања тој групацији албанских политичара био је склапање српско- арбанашког споразума према начелу «Балкан балканским народима». Тај споразум је предвиђао формирање «владе» трочланог Директоријума који би чинили представници све три конфесије. У ту сврху Пашић је од Владе у Београду тражио одобрење кредита од 2 – 3 милиона француских франака за финансирање «активне политике» према Албанији.
Ишчекивање решења албанског питања на Конференцији мира прекинуто је Меморандумом од 9. децембра 1919. године. Тим актом велике силе су Италији доделиле потпуни суверенитет над Валоном и њеним залеђем. Грчка је добила под свој суверенитет територију западно и јужно од линије брег Тумба – река Војуша – Тепелени – Пољане – Аспри Пруге. Краљевини СХС је признато право да гради и експлоатише железницу северно од паралеле 41 15 северне географске ширине долином реке Маће. Остатак Албаније стављен је под гаранцију и врховну контролу Друштва народа као чувара његове евентуалне независности. У име Друштва народа тај задатак (мандат) поверен је Италији, Грчкој и Краљевини СХС.
Суочени са политиком ултиматума, чланови Делегације Краљевине СХС су били принуђени да напусте свој став «о Албанији без ичијег мандата» и да од савезника траже «стратешку границу према Албанији, а то је Црни Дрим и Главни Дрим». Један од основних циљева је био обезбедити «специјални режим аутономије, независно од Италије, за Скадар и његову околину». Тиме је Делегација Краљевине СХС, притиснута неприкосновеном вољом великих сила, стала на становиште «поделе сфера интереса у Албанији која би осигурала пацификацију земље и добре односе између нас и Италије». Упоредо са тим, «државне потребе» су налагале веће ангажовање са циљем «да у Албанији не седе италијанске трупе или да их бар буде што мање».
Са месец дана закашњења, 8. јануара 1920, Конференцији мира је предат документ «Становиште Делегације СХС с обзиром на Меморандум од 9. децембра 1919». Решења Конференције мира производила су страх од војничке супериорности Италије, која је, према мишљењу Делегације СХС, добила повољну «стратегијску основу» за офанзивну политику на Балкану и могућност да пружи «офанзивну помоћ» свим спољашњим и унутрашњим непријатељима југословенске државе.
Економски, стратешки и сигурносни разлози су, на другој страни, по мишљењу чланова југословенске Делегације, захтевали исправљање албанске границе из 1913 «тамо где је са географског гледишта немогућа па и неправедна по нас, јер је била повучена под пресијом Аустрије и Немачке». Такав став пратио је предлог (захтев) да гранична линија буде измењена тако да «десна обала реке Црни Дрим постане западном границом наше државе, а племена Климената и Кастрата да буду сједињена са Црном Гором, и коначно да горњи део десне обале реке Бојане, чија десна обала у доњем и средњем току већ сада припада Црној Гори, остане исто тако унутар наших граница». Мимо «изнуђених» корекција, Делегација СХС је и даље истрајавала на свом основном ставу да је најбоље решење «албанског питања» одржање «независне Албаније са аутономном администрацијом». У случају да се Италији и Грчкој доделе територије јужне Албаније, југословенски представници су захтевали, позивајући се на географске, историјске, економске, политичке, стратешке, комуникационе аргументе, интересе и права, «њезин северни део до Дрима». При том је исказивана спремност да Скадар добије статус аутономије (подједнак оном који је био предвиђен за Ријеку) и наговештавана могућност да се регулисањем корита река Дрим и Бојана и исушивањем поплављених простора око Скадарског језера, реше животна питања увек скромне и тегобне исхране становништва тих области.
Прилику да о својим ставовима обавести Врховни савет Конференције мира Делегација Краљевине СХС је добила 10. јануара 1920. Држећи се инструкција Владе у Београду, још једном је затражена пуна независност Албаније у границама из 1913. и упозорено «да се ни једној страној власти мандат у земљи не даје». Указано је на чињеницу да се са североисточне албанске границе лако силази у Вардарску долину до Скопља. То је значило перманентну угроженост виталног комуникационог правца – пруге Београд–Солун, која се могла контролисати «тешким топовима лако са албанске границе». Са војничког угла била су угрожена и «српска погранична места» Дебар, Струга, Охрид, Ђаковица, Битољ и Призрен. Долина Дрима је означена важном «географском и економском целином» и важним комуникационим правцем који спаја Дунав и Јадран. Кључни став југословенске Делегације је гласио: «Ако би се Италија утврдила у Албанији, и ако би се једног дана међународни односи помутили, а ако би евентуално дошло до рата, наш положај не би био само тежак, већ би нам била угрожена и егзистенција». У таквим околностима представници југословенске државе су Албанију под италијанским мандатом видели као «концентрациони табор» за «офанзивне операције» дуж источне и северне границе са Краљевином СХС.
Захтеви Краљевине СХС саслушани су у Врховном савету Конференције мира са великом пажњом. Убедљива аргументација оставила је посебно «добар утисак» на председника енглеске владе Лојда Џорџа и председника Конференције мира Жоржа Клемансоа. « Нота» од 14. јануара 1920. представљала је «корекцију» савезничког става по питању Албаније. Савезници су предлагали: да Италија задржи Валону са околином и добије мандат у Албанији; да граница северне Албаније буде коригована у корист Краљевине СХС; да «арбански дистрикти» под управом Краљевине СХС добију и уживају нарочити режим у својству аутономних провинција; да јужна граница Албаније буде повучена тако да у саставу Грчке остану Корча и Ђирокастро. Савезничка очекивања да ће, прихватањем наведеног предлога, Конференција мира изаћи из ситуације која је у многим својим сегментима изгледала нерешива, нису била остварена. Одговор југословенске Владе, доследне у ставу о независној Албанији и потребним корекцијама граничне линије, био је уздржан. «Предлог» Лојда Џорџа и Жоржа Клемансоа југословенска страна је доживела као ултиматум који је довео до поделе унутар саме Декларације. Беспоговорни дикат савезника на једној, био је праћен одсуством осећаја за реалност на другој страни. Министарски савет Краљевине СХС је 18. јануара исказао спремност да прихвати границе албанске државе, али не и аутономију и обавезе које би одатле произашле.
«Ултиматум» Л. Џорџа и Ж. Клемансоа од 20. јануара 1920. давао је југословенској Влади рок од четири дана за «дефинитивни одговор» на «предлог» од 14. јануара 1920. Расправљајући о новонасталој ситуацији, Министарски савет Краљевине СХС је на седници од 22. јануара 1920. унеколико променио свој став. Преовладало је мишљење да «предлог» Л. Џорџа и Ж. Клемансоа може бити прихваћен уколико из њега буду одстрањени делови који говоре о праву Албанаца у аутономијама (аутономна скупштина и влада), уз прихватање свих одредаба о правима мањина како их је дефинисала Конференција мира (51. члан Сенжерменског мировног уговора са Аустријом).
Дискусија на седници Делегације Краљевине СХС од 23. и 24. јануара 1920. у суштини је представљала покушај избора између «два зла» – прихватања «предлога» Л. Џорџа и Ж. Клемансоа, или суочавање са одредбама Лондонског пакта из 1915. Том приликом искристалисала су се два различита мишљења, што је, само по себи, значило поделу у Делегацији.
Одговор (инструкција) краљевске владе сачињен је 28. јануара 1920. Влада је усвојила мишљење да се «пријатељски предлог» савезника «не може прихватити у целини». Даље трагање за «трећом солуцијом», која би, уз остало, задовољила и интересе југословенске државе, није настављено. «Нотом» од 10. фебруара 1920. председник САД Вудро Вилсон успротивио се свим решењима која би оштетила албански народ. Његова «снажна интервенција» приморала је британску и француску дипломатију на повлачење, уз препоруку свим заинтересованим владама «да доведу своје жеље у склад са америчким становиштем». Неколико дана касније у Председничком акту од 6. марта 1920, Вилсон је још једном потврдио да «не може одобрити било какав план који би дао Југославији у северним крајевима Албаније територијалне компензације» као надокнаду за оно што је она «губила» на другим странама». Било је то коначно напуштање идеја које су чиниле садржај «ултиматума» од 20. јануара 1920. Са њим су распршене илузије Делегације СХС о позитивном решењу «албанског питања», а свако даље инсистирање на запоседању територија северне Албаније постало је беспредметно.
Уобличавањем «Меморандума о Албанији», упућеног председнику САД В. Вилсону 29. марта 1920, Делегација Краљевине СХС на Конференцији мира у Паризу учинила је последњи напор у покушајима да покаже «колико је за нас опасна Италија са својним тајним смеровима». Меморандум је, као своје основно начело пропагирао став о «независној Албанији» у границама из 1913. Основним интересом мира назначено је да уколико Италија задржи своје позиције у Албанији, и Краљевина СХС мора добити иста права у северној Албанији. Одговор В. Вилсона је изостао.
Процењујући да «перспективе» у даљем решавању «јадранског питања» нема и да ће оно бити решено мимо воље југословенске државе, Н. Пашић је 1. јуна 1920. изразио жељу да се повуче из рада Делегације и врати у Београд. Последња седница Делегације одржана је 30. јуна 1920. Решавање «албанског питања» препуштено је Конференцији амбасадора у Паризу.
* * *
На предлог лорда Роберта Сесила, Албанија је, и поред негативног мишљења подкомисије која је анализирала њен захтев, 17. децембра 1920. примљена у Друштво народа. Свој глас за њен пријем у чланство дала је и Краљевина СХС, иако су њени делегати истицали да Албанији «није утврђена политичка битност» (међународно признање и границе) и да то тек треба да уради Конференција амбасадора у Паризу, задужена да решава питања проистекла из рада Конференције мира. Нова чланица је 18. марта 1921. затражила од Друштва народа да обавеже Краљевину СХС и Грчку да евакуишу своје трупе са њене територије. Тиме је питање граница албанске државе изнова дошло на дневни ред међународних институција надлежних за његово решавање. Након расправе о албанском захтеву Скупштина Друштва народа је 25. јуна донела одлуку којом је Конференцији амбасадора наложено да утврди границе албанске државе. У складу са тим Влада Краљевине СХС је 12. јула 1921. Конференцији амбасадора поднела Меморандум у коме је био садржан захтев за корекцију границе албанске државе одређене на Конференцији у Лондону 1913. Тражено је да граница иде планинским висовима јужно и западно од Охридског језера, затим вододелницом Црног Дрима, а затим Дрима до ушћа код Љеша.
Августа 1921, док се питање о решавању граница Албаније налазило пред Конференцијом амбасадора, отпочео је устанак католичког племена Мирдити против проиталијанске владе премијера Илијаса Врионија. Одлуке о отцепљењу и проглашењу «Мирдитске Републике», донете на скупштини племенских првака, наишле су на разумевање и подршку Владе Краљевине СХС. У споразуму који су њени представници у лето 1921. потписали са Марком Ђонијем, било је предвиђено » образовање слободне мирдитске државе, коју ће бранити војне снаге СХС и чије ће интересе у иностранству заступати влада у Београду».
Влада у Тирани, подржана од Италије, комбиновала је оружане нападе у циљу угушења устанка Мирдита (угушен крајем новембра 1921) са дипломатском и пропагандном акцијом, која је у Друштву народа и престоницама великих сила Краљевину СХС означавала главним инспиратором сепаратистичког покрета Мирдита. Упоредо са тим отпочело је концентрисање трупа на демаркационој линији, а затим, крајем септембра, и напад на југословенске трупе у области Лурије и Тедрине. Вишенедељни окршаји, током којих је долазило до померања фронта, окончани су крајем октобра 1921. поновним запоседањем демаркационе линије од стране југословенских трупа.
Сукоби на «граничном фронту», за које је процењено да «прете међународном миру», определили су Конференцију амбасадора да 7. новембра 1921. донесе «Ноту» о «интегритету и неотуђивости албанске границе» и «стратегијској сигурности Италије». У питању је био документ који је Владу Краљевине СХС означавао виновником сукоба, од ње тражио да се уздржи од даљих операција и повуче своје трупе са туђе територије. Одговор Владе Краљевине СХС, у коме су демантоване наведене оптужбе, остао је без одговора. Уместо њега, 9. новембра 1921. Конференција амбасадора великих сила саопштила је своју одлуку о границама Албаније. Албанска независност потврђена је у границама из 1913, са извесним корекцијама у корист Краљевине СХС код Призрена (Горски и Хашки срез) и Дебра и у корист Албаније код Охридског језера (село Лин). У областима североисточно од Скадра остављена је могућност корекције границе у циљу заштите виталних економских интереса Скадра и Подгорице. Конференција амбасадора је посебном «нотом» позвала Владу Краљевине СХС да без одлагања евакуише своје јединице са свих простора који су припали Албанији. Тим чином додатно је потврђено признање независности и суверенитета албанске државе. Италији је признат «специјални интерес» за одржавање албанске независности. Одлуке Конференције амбасадора биле су пораз југословенске политике војног ангажовања у Албанији.
Седница Савета Друштва народа, одржана од 17. до 19. новембра 1921, посебном Резолуцијом је потврдила одлуку Конференције амбасадора од 9. новембра 1921. Од Анкетне комисије, која је упућена у Албанију, затражено је да Савету поднесе извештај о повлачењу трупа обе државе са демаркационе линије и «учини потребна осигурања» против локалних покрета који угрожавају унутрашњи мир Албаније. Један од важних задатака Анкетне комисије био је да успостави неутралну зону у оквиру које би Међународна комисија за разграничење одредила граничну линију.
Међународна комисија за разграничење, чији су чланови били комесари великих сила, отпочела је рад почетком јануара 1922. После упознавања са материјалима Комисије за разграничење из 1913, чланови Међународне комисије, при којој је био распоређен и по један консултативни представник из сваке од заинтересованих земаља, стигли су у Скадар 7. марта 1922. Током рада у 1922. години појавила су се два спорна питања око утврђивања границе јужно од Охридског језера (у области манастира Св. Наум), где она није званично повучена 1913, и у пределу долине Врмоша. Тешкоће у раду проистицале су и из чињенице да је евакуација војних ефектива обе стране и успостава «неутралне зоне» унутар које је требало бити повучена гранична линија, повећала несигурност. Ту зону су почеле користити качачке чете Бајрама Цурија и Хасана Приштине као «сигурно уточиште» из кога су вршиле упаде на југословенску територију и покушавале да испровоцирају војску Краљевине СХС.
Разграничење код Св. Наума било је, за југословенску страну, правно и практично решено споразумом у Лондону и српском окупацијом из 1913, коју су признале како суседне земље тако и велике силе. Комисија за разграничење није делила такво мишљење. Резултат њеног рада у том делу границе био је предлог да манастир Св. Наум припадне Албанији. Тај предлог Конференција амбасадора је усвојила и потврдила одлуком од 6. децембра 1922. Спор око границе североисточно од Скадра Комисија је, мотивисана економским разлозима, разрешила у корист Албаније. У складу са тим, Комисија амбасадора је 11. октобра 1922. донела одлуку да се долина Врмоша и део територије око Хотит-Рапше, који је према Лондонском уговору из 1913. припадао Црној Гори, додели Албанији. Наведене накнадне одлуке Конференције амбасадора ослабиле су позиције Владе у Београду. У Меморандуму који је 27. марта 1923. упућен Конференцији амбасадора Влада Краљевине СХС протестовала је против одлука донетих на штету Краљевине СХС. Своје незадовољство Влада је изразила према граници на линији Хотских Ханова – река Цијевна, која је ишла најнижим планинским обронцима у правцу Подгорице (удаљене око 20 км), чиме је тај град био изложен могућим несметаним упадима албанских чета и директном дејству артиљеријскогих оружја великог калибра. Протестовано је и против додељивања Албанији горњег тока реке Цијевне, чиме је онемогућено да Краљевина СХС изгради железничку пругу која би повезивала Пећ, Плав, Гусиње, Подгорицу и Јадранско море. У циљу задовољења економских интереса племена Клименти Влада је била спремна на корекцију границе или склапање уговора са Албанијом, којим би долина Врмоша била и даље коришћена за испашу стоке тог племена. На делу границе око Охридског језера Влада је настојала да село Лин остане у границама југословенске државе, сматрајући да његов положај контролише «сувишне воде» који истиче из језера (око 250 милиона кубних метара годишње) и пружа могућност за производњу електричне енергије. За део границе од Охридског језера до тромеђе са Албанијом и Грчком (подручје манастира Св. Наум), Влада Краљевине СХС је сматрала да је је то питање решено још 1913. и да не може подлећи променама које намеће Међународна комисија за разграничење. Одлучан став по том питању изражен је и у ноти упућеној Рејмону Поенкареу, председнику Конференције амбасадора, 28. јуна 1923, у којој се инсистирало на историјским и етнографским разлозима да манастир Св. Наум припадне Краљевини СХС.
Гранични спор око манастира Св. Наум поделио је и представнике сила заступљених на Конференцији мира. У ноти од 18. јула 1923. Француска је изражавала став да Конференција амбасадора има довољно аргумената да прихвати предлог Краљевине СХС и повуче своју пређашњу одлуку о Св. Науму. Представници Италије и Британије у заједничком Меморандуму упућеном Конференцији амбасадора 3. августа 1923. су тврдили да измена одлуке због протеста Владе Краљевине СХС може да доведе у питање и друге одлуке Конференције и да је стога не треба уважити. Покушаји југословенских дипломата да «омекшају» британски став нису уродили плодом. Савет Друштва народа, коме се Конференција амбасадора обратила за помоћ око оспореног дела границе од стране Краљевине СХС, процењујући да је цео спор правне природе, проследио га је 17. јуна 1924. Сталном суду међународне правде у Хагу, тражећи од њега мишљење. Сучељеност ставова Француске и Британије око границе код Врмоша и Св. Наума, консултативно мишљење суда у Хагу да је одлука Конференције амбасадора правно валидна, и непопустљив став Краљевине СХС пресудно су утицали на то да се коначно доношење одлуке о граници одложи за пролеће 1925.
Пошто ни директни преговори Албаније и Краљевине СХС нису дали резултате, Конференција амбасадора је одлучила да целокупно питање буде решено унутар рада Комисије за разграничење. Преговори су трајали три месеца. Најзад, 6. августа 1925. Комисија је донела арбитражну одлуку, којом је Краљевини СХС додељен манастир Св. Наум са околином, а у пределу Врмоша спорна предратна црногорска територија Скела Кикавац–Сухи Врх–Планинца до старе турско -црногорске границе и право слободног пролаза кроз долину Врмоша. Албанији је уступљено село Пишкопеја са околином јужно од Охридског језера и долина Врмоша са делом територија између реке Лумбраје и Грнчара. Албанија је, такође, добила могућност слободног приступа у манастир Св. Наум, а становништво Врмоша право слободног пролаза преко граничне територије од Скеле Кикавац до Хотских Ханова. Становницима Албаније у зони западно од Ђаковице потврђено је право дато 1913. да слободно долазе на ђаковичку пијацу ради трговине. Завршни протоколи о разграничењу потписани су 26. јула 1926. у Фиренци, а дефинитивно су потврђени у Паризу 30. јула 1926. године.
Serbia world news. rs 